Image and video hosting by TinyPic

Autor Tema: 10 najmisterioznijih arheoloških otkrica  (Pročitano 9697 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.


  • rajkec Van mreže
    • Administrator
    • *


    • Muškarac cs
    • Poruke: 1625

    • Вибрации моей нации!!!
      • Piksla forum

10 najmisterioznijih arheoloških otkrica
« poslato: Februar 07, 2012, 15:35:14 »
Za mnoge iskopine ni posle decenija istraživanja naučnici ne mogu da ponude iole logičan odgovor kako su i kada nastale

1 Torinski pokrov
Torinski pokrov predstavlja laneno platno s likom čoveka kome su nanete fizičke povrede na način koji odgovara raspinjanju Isusa Hrista. Platno uvijeno u crvenu svilu čuva se od 1578. godine u srebrnom kovčegu u kapeli u katedrali Svetog Jovana Krstitelja u Torinu. Po verovanju mnogih hrišćana u njemu je sahranjen Isus Hrist, i stoga predstavlja jednu od najvećih relikvija hrišćanstva. Međutim, 1988. godine, laboratorijskom analizom sadržaja radioaktivnog izotopa ugljenika, ustanovljeno je da platno istkano između 1260. i 1390. godine. Mnogi su tada doveli u pitanje poreklo uzorka koji je ispitivan. Italijanski fotograf Sekondo Pija napravio je 28. maja 1898. godine prvu fotografiju pokrova i bio je zaprepašćen onim što je otkrio. Na negativima se videla slika pozitiva, što je navelo na ideju da je sam pokrov neka vrsta negativa. Stručnjaci su ustanovili da slika pre ima mogućnost pretvaranja u trodimenzionalnu sliku, nego što je fotografski negativ. Ovu osobinu istraživači nisu mogli da kopiraju. Po jednoj teoriji, slika na platnu je, jednostavno, naslikana. Polemike oko pokrova često su dovodile do suprotstavljenih mišljenja nauke i religije. Torinski pokrov i danas ostaje jedno od najmisterioznijih istorijskih otkrića.



2 Runski kamen iz Kensingtona
Olaf Oman, farmer iz Kensingtona, pronašao je 1898. godine ogroman kamen s uklesanim slovima. Kamen je visok 77,5 centimetara, širok 40 i debljine 15 centimetara. Devet godina posle otkrića, Hajmler Holand s Univerziteta u Viskonsinu objavio je da je uspeo da dešifruje natpise na kamenu, i da kamen potiče iz 1362. godine, a da su slova uklesali skandinavski istraživači, gotovo 130 godina pre Kristofora Kolumba. Ako je priča o kamenu tačna, znači da su Vikinzi posetili Minesotu 1362. godine, što bi zahtevalo prepravljanje svetske istorije i geografije. Kamen i dan-danas ostaje misterija, a može se videti u muzeju u Aleksandriji, u Minesoti.



3 Džinovi iz Severne Amerike
Ljudski skelet dužine 3,6 metara i sa dva reda zuba iskopan je u Lompok Ranču, u Kaliforniji, 1833. godine. Dvadesetak godina kasnije, iskopan je ljudski skelet dužine tri metra u Zapadnoj Virdžiniji, a 1895. godine u humci u blizini Toleda u Ohaju pronađeno je 20 skeleta, postavljenih u sedeći položaj i okrenutih ka istoku. Spisak sličnih otkrića je poveliki. Godine 1947. objavljeno je otkriće 32 podzemne pećine u blizini granice između Nevade i Kalifornije, a skeleti pronađeni u njima bili su dužine oko 2,7 metara. O istom otkriću govorio je desetak godina ranije neki čovek koji je, navodno, napravio dogovor sa muzejem Smitsonijan. Neki su tvrdili da su njegove dokaze ukrali i sakrili naučnici darvinisti kako bi zaštitili teoriju o evoluciji.



4 Mapa Pirija Reisa
Topkapi palata u Istanbulu bila je zvanično i glavno sedište otomanskih sultana od 1465. do 1856. godine. Palata je 1929. godine pretvorena u muzej, kada je pronađena mapa kartografa Pirija Reisa. Odmah je privukla pažnju, jer je predstavljala jednu od najranijih mapa Amerike, i bila jedina mapa iz 16. veka koja je prikazivala Južnu Ameriku sa njenom pravom geografskom dužinom. Polovina mape, iscrtane na koži gazele, pokazuje zapadnu obalu Evrope, Severnu Afriku i brazilsku obalu. Najneobičnije na ovoj mapi je njen prikaz Antarktika, koji je otkrila ruska ekspedicija 1820. godine. Mnogi su postavili pitanje kako je turski admiral pre pet vekova mogao da označi topografiju kontinenta, vrlo detaljno ali bez leda, kada se zna da je pokriven snegom hiljadama godina. Neki pretpostavljaju da je Otomansko carstvo posedovalo to znanje od nekog oblika civilizacije iz ledenog doba.



5 Deset zapovesti iz Los Lunasa
Ovaj veliki kamen pronađen je u blizini Los Lunasa u Novom Meksiku, oko 56 kilometara južno od Albukerkija. Neki naučnici smatraju da je natpis na paleo-hebrejskom, koji je uklesan u kamenu, zapravo skraćena verzija Deset zapovesti. Na četiri mesta nalazi se reč „JHVH“ ili Jahve. Prvi put ga 1933. godine pominje profesor Frank Hiben. Njega je do kamena odveo neimenovani vodič, koji je tvrdio da je kamen pronašao kao dečak, osamdesetih godina 19. veka. Ukoliko je to tačno, nije moguće da se radi o falsifikatu, jer učeni ljudi tog vremena nisu znali za paleo-hebrejsko pismo. Neki naučnici odbacuju mogućnost da je reč o originalnom kamenu, zbog brojnih stilističkih i gramatičkih grešaka, a drugi dodaju da kamen nije autentičan zbog upotrebe moderne hebrejske interpunkcije. Zbog njegove težine (težak je više od 80 tona) nikad nije premešten u neki muzej. Ulaznica na mesto gde se kamen nalazi košta 25 dolara.



6 Aluminijumski klin iz Ajuda
Aluminijumski predmet u obliku klina pronađen je dva kilometra istočno od grada Ajuda u Rumuniji, 1974. godine. Klin je iskopan na dubini od deset metara, zajedno sa dve kosti koje su pripadale mamutu. Ovo otkriće izazvalo je čuđenje u naučnim krugovima jer je aluminijum otkriven tek 1808. godine. Da bi se napravio, potrebna je temperatura od hiljadu stepeni. Činjenica da je pronađen zajedno s mamutskim kostima govori da je predmet star najmanje 11.000 godina. Čuva se na nepoznatoj lokaciji.



7 Mapa Stvoritelja
Godine 1999. profesor Aleksandar Čuvirov u dvorištu svog prijatelja iskopao je neobičnu kamenu ploču koja je bila toliko teška da je nedelju dana trajalo njeno vađenje iz zemlje. Ploča je nazvana „mapom Stvoritelja“. Visoka je oko metar i po, široka oko metar, debljine 1,5 metara, a teška je najmanje jednu tonu. Ploča predstavlja trodimenzionalni prikaz mape uralskog regiona. Nije poznata drevna tehnologija koja je korišćena za njenu izradu. Mapa sadrži i brojne natpise, a pretpostavlja se da je stara preko 100 miliona godina. Tekst ispisan na njoj do danas nije dešifrovan. Ako je reč o originalnoj ploči, onda možda predstavlja dokaz o postojanju drevne visokorazvijene civilizacije. Istraživači smatraju da bi ovakva trodimenzionalna mapa mogla da koristi za letenje. Kamena ploča se još ispituje, i nije dostupna pogledima javnosti.



8 Ljudska lobanja s rogovima
Tokom osme decenije 19. veka u Sejriju je pronađena humka i u njoj čudne ljudske lobanje i kosti. Lobanje su imale rogove, a kosti kao da su pripadale ljudima visokim više od 2,1 metra, sahranjenim oko 1200. godine pre nove ere. To nije bilo prvi put da džinovske lobanje s rogovima budu iskopane u Severnoj Americi. Slične lobanje pronađene su i u blizini Velsvila, kao i u Teksasu. Nekada su se rogovi smatrali simbolom kraljeva. Aleksandar Veliki prikazan je sa rogovima na glavi na nekim novčićima. U Mojsijevo vreme, rogovi su bili simbol autoriteta i moći. Kosti pronađene u Pensilvaniji, u Sejriju, nestale su iz muzeja, gde su se nalazile, a mnogi tvrde da je reč o prevari, dok na nekim vebsajtovima stoji da su ovi predmeti vanzemaljskog porekla.



9 Kamenje Dropa
Arheološka ekspedicija je 1938. godine u pećinama na granici između Kine i Tibeta pronašla veliki broj grobnica i zidova ukrašenih crtežima ljudi izduženih glava, zajedno sa slikama sunca, meseca i zvezda. Skeleti su bili nešto viši od dva metra, s ogromnim glavama. U grobnicama su pronašli i kamene diskove, prečnika oko 30 centimetara, sa rupom u sredini. Diskovi su imali urezane duple spirale, a nazvani su „kamenje Dropa“. Profesor Cum Um Nui iz Pekinga tvrdi da je vanzemaljska letelica pala u ovaj region pre 12.000 godina, a vanzemaljce je nazvao „dropima“. Oni nisu bili u stanju da poprave letelicu. Većinu vanzemaljaca je poubijalo lokalno stanovništvo, ali bilo je i slučajeva da su se neki venčavali s lokalnim stanovnicima, zbog čega je identifikacija skeleta otežana. Kamenje Dropa nestaje sa svih mesta širom sveta, i nije ga moguće videti ni u jednom muzeju.



10 Figurice iz Akambara
Figurice iz Akambara predstavljaju kolekciju malih keramičkih figurina navodno pronađenih u Akambaru, u Meksiku. Otkrio ih je Valdemar Julsrud u julu 1944. godine, sasvim slučajno, dok je jahao konja. Angažovao je lokalnog farmera da iskopa ostatak figurica, plaćajući mu za svaku pronađenu figuricu. On i njegovi pomoćnici iskopali su više od 32.000 figurica, koje su predstavljale najrazličitije pojave, od dinosaurusa do ljudi iz celog sveta, uključujući Egipćane, Sumerce i bradate Kavkasce. Međutim, prema istorijskim podacima, u vreme dinosaurusa nije bilo ljudi. Ukoliko su ove figure originalne, mogle bi biti dokaz da su ipak u isto vreme postojali i ljudi i dinosaurusi, što bi ozbiljno poljuljalo teoriju evolucije i poslužilo kao podrška literalnoj interpretaciji Biblije. Do danas, ni arheolozi ni paleontolozi nisu prihvatili ovo otkriće kao verodostojno.




Izvor: blic.rs

Odg: 10 najmisterioznijih arheoloških otkrica
« Odgovor #1 poslato: Mart 03, 2013, 09:58:13 »
Hvala veliko. Veoma interesantno bilo bi super kad bi se ova tema nastavila :)

Odg: 10 najmisterioznijih arheoloških otkrica
« Odgovor #2 poslato: Maj 10, 2014, 23:24:25 »
  KRISTALNA LOBANJA

 Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili. Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu.   Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost  kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila ?!    Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja? Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu?
  Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja.I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama.
  Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji. Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi.
    Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda.
    I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja:

■ od čistog kvarca - potpuno providne
■ ametista - purpurne boje
■ ružičastog kvarca
■ dimljenog kvarca - sive do crne boje

    Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ivog kristalnog kompjutera.
    Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.
    U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.
     Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.     
    Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.