Image and video hosting by TinyPic

Autor Tema: Lovci na kosti  (Pročitano 540 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Lovci na kosti
« poslato: April 07, 2012, 17:08:54 »
Ko je i zašto u Vašingtonu podigao spomenik gušterima?

 

Lovci na kosti

 

Iako su dinosaurusi, po tumačenju naučnika, izumrli još pre 65 miliona godina, a njihovi fosili rasuti navodno po čitavom svetu, sve do sredine 19. veka njihove kosti niko nije otkrio. Niti je o tome ostavio bilo kakav pisani trag. Da prodaja ovih kostiju muzejima nije postala unosan biznis,  dinosaurusi verovatno ne bi ni postojali

 

Priredila: Ivona Živković

 
Muzejske postavke sa kostima dinosaurusa, bolje reći sa maketama njihovih kostiju, u SAD su postale nakon Drugog svetskog rata veoma atraktivne. Poznati prirodnjački muzej Smitsonijan posvetio im je čitavu salu. Zbog toga je 2000. godine, povodom jedne takve medijski veoma promovisane izložbe, jedan gnevni Amerikanac uputio pismo javnosti aludirajući da se iza dinosaurusa nalaze "gušterski zaverenici" pri čemu je mislio na vodeće porodice današnje globalne oligarhije, koje po modernom predanju, zbog svoje pohlepe i bezosećajnosti prema običnim ljudima vode poreklo od neke gušterske loze. U tom svom apelu ovaj američki "ludi revizionista", kako je sebe nazvao, napisao je sledeće:
- Da, istina je, pri našem Nacionalnom prirodnjačkom muzeju Smitsonijan, tačno u srcu Vašingtona, plaćena našim poreskim dolarima, postavljena je čitava izložba posvećena isključivo i samo dinosaurusima. Koliko je hrabrih američkih ljudi (sisara) prolilo svoju toplu krv za ovu zemlju i njene vrednosti kako bi danas mi bili primorani da podignemo spomenik gušterima - koji čak nisu bili Amerikanci i to u središtu naše nacionalne prestonice? Kako je američka vlada dozvolila stvaranje jedne takve monstruoznosti?
Šta je u njima tako značajno za američku politiku i za američke vrednosti?"
- Mi ljudi smo bili pobednici u surovoj borbi prirodne selekcije, ali sve što ovih dana slušamo jesu priče o gušterima i naučne žalopojke o tome kako su iščezli. Ne vidim nijedan muzej posvećen ptici dodo, a i ona je iščezla. Koliko vrsta šuma i razne vegetacije je iščezlo sa lica  Zemlje - ali o tome nema holivudskih filmova, a kamoli čitavih TV serijala...
Vrlo brzo preko Internet foruma usledio je i jedan zanimljiv odgovor izvesnog Grega Hajnriha, koji je opisao svoju nedavnu posetu pomenutoj izložbi. Hajnrih kaže da ga ne zabrinjava toliko sama izložba, koliko činjenica u koju se uverio prilikom posete, a to je da su sve izložene "kosti" u stvari bile veštački napravljene makete od fiberglasa i to baš u "gušterskim" fabrikama. Zanimljivo da taj materijal nove tehnologije ima široku primenu i da je skup. Na primer, neki delovi automobila napravljeni od fiberglasa dosežu i cenu od 18.000 evra. Naravno, misli se na fabrike povezanog korporativnog međunarodnog kartela koji kontroliše proizvodnju fiberglasa. Ono što je još gore, tvrdi Hajnrih, to je da ne postoje nikakvi stvarni dokazi o nekadašnjem postojanju takozvanih dinosaurusa. Makete od staklenih vlakana, gline i gipsa ne mogu biti dokaz o biološkom stvaranju ovakvih životinjskih formi. Očigledno da je sve u funkciji biznisa.
Ali, šta je sa originalnim kostima, pitate se? Gde se one čuvaju ako ne u muzejima i zašto su, umesto stvarnih kostiju dinosaurusa, napravljeni njihovi modeli? Pa, verovatno zato što ih i nema.
Ako su dinosaurusi izumrli pre 65 miliona godina, a njihove kosti "preživele" u fosilnom obliku sve do 19. veka, zašto one i dalje ne bi stajale u izložbenim halama gde su potpuno zaštićene od kiše, sunca, vetra…? Postoje li uopšte kosti dinosaurusa, ili je čitava priča o njima samo jedna puka izmišljotina i perfidno plasirana priča sa nekakvim "naučnim" istraživanjima kako bi se od dinosaurusa i njihovih "kostiju", knjiga, filmova i igračaka o njima napravio dobar biznis...
Naknadno otkriveni

Termin "dinosaurus" je prvi upotrebio engleski prirodnjak ser Ričard Oven, kada je klasirao imenom "deinosauria" grupu velikih guštera. Učinio je to na jednom dvočasovnom predavanju 1842. koje je privuklo veliku pažnju posetilaca. Oven je samo izneo zapravo svoju teoriju o mogućem postojanju čitave klase ogromnih guštera u kojoj bi bile vrste Megalosaurus, Iguanodon i Hileosaurus. Svi su tako dobili zajedničko ime "strašni reptili" ili "zastrašujuće veliki reptil" - na grčkom "deinos sauros". Svaka od pomenutih vrsta je bila poznata samo na osnovu fragmenata uzoraka kostiju ili zuba od kojih su neki bili veoma veliki.
Ovaj termin je tako prihvaćen 1854. prilikom jedne naučne ekspedicije u dolini reke Misuri, u SAD, koju je predvodio Ferdinand Vandiver Hajden. Hajden je otkrio jednu malu skupinu izolovanih velikih zuba koje je dve godine kasnije naučno opisao paleontolog iz Filadalfije Jozef Lijdi u jednom svom stručnom protokolu (Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia). I, naravno, povezao ih sa teorijom Ričarda Ovena i dinosaurusima.
Tako su dinosaurusi već postali deo naučnih teorija, iako njihovi kompletni skeleti zapravo nikada nisu otkriveni, ali je ideja da bi se oni mogli naći i otkriti (i naravno skupo prodati muzejima) već počela da se rađa u glavama nekih prirodnjaka i kasnijih lovaca na kosti.
Danas se tvrdi da su delovi skeleta (boljereći delovi velikih kostiju) prvi put nađeni u SAD u delu Garden Parka na područiju Kolorada i u regionu Como Bluff u Vajomingu, kasnih 1870-ih. Pre ovoga niko na američkom kontinentu, u čitavoj njegovoj istoriji dok su tu živeli i Indijanci, nije naišao na ove velike kosti. Ali, nakon saznanja da su takve kosti (odnosno delovi kostiju) mogle pripadati velikim reptilima koji su naučno već klasifikovani kao dinosaurusi, krenula je žestoka borba da se one što više razotkriju. I nastao je prvi naučni juriš na kosti dinosaurusa. Ovaj juriš je prvo krenuo na području Severne Amerike, da bi se kasnije proširio i na druge delove sveta. Prvi veliki tragači su u to vreme bili Edvard Drinker Koup i Otinijel Marš, obojica uticajni paleontolozi sa Jejl univerziteta.
 
Roba za državne muzeje
Koup i Marš su krenuli u lov na kosti dinosaurusa kao partneri, ali je partnertsvo brzo prestalo i oni su postali ljuti protivnici. Svaki od njih je imao svoje ljude, plaćenike na terenu, koji su imali zadatak da lociraju određene kosti i dopreme ih na određeno nalazište. Da, dobro ste pročitali, kosti su prenošene na određene lokacije, a ljudi su se sukobljavali i međusobno čak špijunirali. Svi su bili, u stvari, i dobro naoružani lovci, pa nije naodmet zaključiti da su neke kosti možda bile veoma sveže ulovljene sa nekog, na primer, bizona ili krokodila.
Prvi rat lovaca na kosti vodio se uglavnom oko rejona Hadonfilda u Nju Džerziju.
Ovaj deo je bio bogat laporom, supstancom nalik glini, koja je veoma bogata mineralima. Lapor je krajem 19. veka korišćen kao đubrivo u poljoprivredi, pa su vršena stalna njegova iskopavanja iz ležišta nekadašnjeg mora nazvanog Cretaceous.
Kada je 1858. otkriven nekakav skelet koji je naučno opisan i klasifikovan kao Hadrosaurus foulki, Akademija prirodnih nauka u Filadelfiji poslala je letak radnicima tražeći od njih da odmah pozovu akademiju "čim zapnu za neku kost". A oni su veoma često na nešto zapinjali. Bio je to znak da se kosti dinosaurusa nalaze baš tu, rasute u velikoj količini. I Koup i Marš su se grozničavo sukobljavali ko će ih više pokupiti.
Drugi rat, vođen oko kostiju 1910, uključio je Barnuma Brauna iz Američkog muzeja prirodne istorije u Njujorku i C.H Sterberga iz Geološkog nadzora Kanade.
Vejn Grejdi u svojoj knjizi Projekat Dinosaur je zapiso i sledeće: "Sternberg je od Koupa naučio koljački lov na kosti. Koup i njegov rival Marš, profesor paleontologijije na Univerzitetu Jejl, vezani su bili u onome što se nazivalo 'ratovi kostima' ili koštani ratovi kroz čitav period od 1870. do 1880. To je bilo žestoko naučno rivalstvo koje je iziskivalo neke od najpodmuklijih trikova u naučnoj istoriji, ali je takođe nagomilalo čudesne kolekcije fosila... Drugi veliki pohod na dinosauruse odigrao se u pustarama Reke Crvenog Jelena u Južnoj Alberti".
Ako su svi ovi naučnici bili opasni lovci na novac i služili se takvim podmuklim radnjama kako bi skupili što više kostiju koje su kasnije prodavali državnim muzejima, treba li im uopšte verovati da su sve te kosti zaista ostaci životinja koje su izumrle pre 65 miliona godina? Ništa se, u stvari, ne može dokazati. Sve je relativno.
U stvari, pre 1800. godine prema World Book Encyclopediji, niko nije znao za postojanje dinosaurusa odnosno ogromnih guštera.
Kako je moguće da nikome u drevnom Sumeru, u Egiptu, u drevnoj Kini ili Americi crvenokožaca nije palo na pamet da ostavi neki crtež ili belešku o nekoj pronađenoj velikoj lobanji ili kosti, ili čak oslika u kamenu ogromnog guštera? Naravno, sve ove priče o ogromnim stvorenjima našle su svoje mesto u bajkama i mitovima koji su se generacijama prepričavali i služili za zastrašivanje. I u njima su bile slike strašnih aždaja, zmajeva, krilatih demona i sl.
Može li se danas na Zemlji naći neki živi stvor velikih kostiju? Naravno da može. I danas ima ogromnih ljudi (pojedinaca), ogromnih krokodila, nosoroga, kitova...
Šta je zapravo bio pomenuti Hadrosaurus foulkii koji je otkopan u Hadonfildu u Nju Džerziju? Bio je to u stvari "dokaz" za postojanje dinosaurusa, onakvog kakav je opisan osam godina pre toga u knjizi "Značaj pronalaska Hadrosaurusa: Dokaz da su dinosaurusi stvarni". Naučnici su sastavljali i sastavljali razne koske i koščice ko zna kojih sve životinja, mešajući ih, i konstruisali su tako nekakvog dinosaurusa koji je imao karličnu strukturu ptice, hodao je uspravno na dve noge, bio je viši od kuće, a prednje ručice su mu bile potpuno zakržljale i navodno su služile samo za držanje hrane. Po zakonima fizike svi ovi dinosaurusi  ne bi mogli ni da hodaju jer bi bili van balansa. Priče o tome kako su ove životinje bile veoma brze i okretne plasiraju se naučnoj javnosti samo kao test inteligencije za one koji ih olako prihvataju. Period od 100.000 godina je jedino što se analizom ugljenika može utvrditi (i sve u sebi ima ugljenik), pa se zato naturaju priče o stotinama miliona godina.
Radiometrijska istraživanja su pokazala da mnogi fosili za koje se verovalo da potiču iz neke davne prošlosti, u stvari, nisu tako stari. To je mnoge naučnike razočaralo i pokvarilo im sjajne teorije. Mnogi ljudi veruju da su stene na Zemlji veoma stare i da se radiometrijska merenja mogu izvršiti veoma precizno, ali  nije tako i o tome je pisala u svojoj knjizi "Completing The Picture, A Handbook On Museums And Interpretive Centres Dealing With Fossils" dr Margaret J. Helder. U stvari, ne može se tačno izmeriti ni starost stenja ni okamenjenih kostiju.
Pod kojim okolnostima se organizam okameni
Mnogi fosili "dinosaurusa" su nađeni plitko ispod zemlje. Postavlja se pitanje ako bi današnja životinja tu uginula (mnoge imaju potrebu da se pred smrt same ukopavaju i skrivaju) da li bi to moglo da se pretpostavi da je stari fosil?
Pod kojim okolnostima bi čitavi organizmi mogli ostati netaknuti, a okamanjeni? Takvi organizmi bi veoma brzo morali da budu zatrpani velikom količinom sedimenta koji se brzo stvrdnjava u stenu. Takve okolnosti nastaju samo u katastrofičnim situacijama, ali pritom sediment mora biti veoma fine strukture kako bi se koštani ostaci do detalja sačuvali uobličeni. Geolozi tumače kako su glinena ležišta rezultat taloženja finih čestica koje se tu talože u mirnoj vodi. Ukoliko se organizmi nađu zatrpani nakon katastrofičnog događaja, oni će ipak pre istruliti i potpuno se raspasti pre nego što nastane proces litifikacije odnosno okamenjivanja.
Izvesna dr Merr Švajcer je čak našla kost Tirex-a sa delovima mekog tkiva. I to je plasirano naučnoj javnosti kao "veliko otkriće". Kako je tkivo moglo da opstane 68 miliona godina?!
U stvari, čak i najranija "otkrića" dinosaurusa baziraju se na prostom mešanju kostiju različitih životinja, kao što su krokodili, aligatori, iguane, žirafe, slonovi, goveda, kenguri, nojevi, ptice mo, delfini, kitovi, nosorozi itd.
Kada mešavina svih ovih kostiju nije dovoljna da se stvori pretpostavljena izumrla vrsta, tu je plastelin, gips ili glina i staklena vuna, pa se može popuniti nedostajući deo kosti, zgloba ili lobanje. I razni kalupi se za to primenjuju. Zapravo sve što se danas nalazi u mizejima o dinosaurusima, izašlo je iz kalupa.
Izvesni Kris Mek Gouen je napiso i zanimljivu knjigu-priručnik za decu na 144 stranice, sa detaljnim uputstvima kako da od pilećih kostiju napravite maketu dinosaurusa.
Zarobljeni umovi

Školska deca se danas masovno vode u muzeje sa maketama dinosaurusa gde im se od malih nogu servira priča o njihovom postojanju nekada davno na Zemlji i pravi im se iluzija o tome kako je život na Zemlji nekada izgledao. Izgledao je tako grozno da smo danas srećni što živimo u ovakvom svetu - mnogo lepšem. S obzirom na to da su obrazovanje, mediji, izdavačka delatnost, ali i nauka oduvek bili u rukama male bogataške elite, nije teško zaključiti čemu ova prevara još služi, osim za ubiranju novca. Sastavljanje dinosaurus forme nije samo igra sa našim shvatanjem "nesavršene Prirode" i njenog stvaranja, već predstavlja tipičnu ujdurmu čiji je produkt ogroman profit.
U stvari, globalni svet bez granica sa izmešanim narodima i rasama i jezicima, i jedinstvenom verom i novcem kao vrhovnim bogom, samo je još jedna kreacija istih umova, spremnih da svuda oko sebe seju iluziju koja naivnima magli pravu sliku sveta. U toj "magli", manipulacije su sastavni deo masovnog omamljivanja ljudskog uma sa ciljem da se ljudima što više pokradu rad i njihovo stvaralaštvo, kao i da se spreči njihovo slobodno umovanje. Zarobljeni umovi stvaraju samo ono što im vlastelin naloži i što je njemu potrebno.
Pričom o dinosaurusima, gomilom igračaka i filmova koji se deci od malih nogu plasiraju, stvara se kod njih spremnost da prihvate ružno i nefunkcionalno kao lepo i korisno, da im male dinosaurus-rugobe ukrašavaju spavaće sobe. Nije ni čudno da deca danas imaju strah od domaćih životinja (na primer uličnih pasa), a rado u kući imaju kao surogat ljubimca plastičnog dinosaurusa? No, sve je to produkt industrije dečjih igračaka čiji se danas profit meri na milijarde dolara.
Ekonomski aspekt je, u stvari, stvaranje poslovne strategije kojom industrija igračaka svesno proizvodi pomenute stereotipe u cilju ostvarivanja profita. Gledano iz te perspektive, ukazuje se potreba za preispitivanjem vrednosti i obrazaca ponašanja koje industrija nudi deci, budući da ona, upravo putem takvog koncepta igračaka, upoznaju svet koji ih okružuje.
 
 
Lažne izložbe izvor para
Žurnal paleontološke tehnike iz jula 2008. doneo je tekst pod naslovom: "Dinosaurus prevare i "Frankenštajni: Kako razlikovati lažne i prave fosile kičmenjaka?" U tekstu su navedeni brojni primeri kako su lažno spojene mnoge kosti dinosaurusa po muzejima, slepljenje lobanje i sl. I sve to se raznim istraživačkim tehnikama, kao i snimanjem X zracima lako može otkriti. Autori upozoravaju da su sve kosti po muzejima modeli, da su većim delom same kosti u suštini lažne. Oni su tako želeli svojim radom da upozore muzeje da ne kupuju ove lažne kosti jer one ne potiču od dinosaurusa. Ali, da li to muzeje, koji na ovim izložbama uzimaju velike pare uopšte zanima, druga je priča.
 
ANTRFILE 2
Neke greške su obelodanjene
Ali, najnoviji istraživački rad jednog tima pri muzeju Museum of the Rockies u Montani konačno je pokazao da najpoznatiji dinosaurus Triceratops nikada u stvari nije ni postojao. Triceratops je po njima jednostavno mladunče Torosaurusa. Ono je pretrpelo ogromne promene u lobanji i rogovima, a što je vodilo do zaključka da se radi o dve vrste. Sada ispada da to nije bio slučaj jer naučnici, koji su ipak "stručnjaci" za dinosauruse, smatraju da su se tako ogromne promene na lobanji kod ove vrste dogodile u vreme njihove smrti. Triceratops je dugo bio najpopularniji dinosaurus, ali će sada biti uklonjen iz knjiga. I to je odavno trebalo učiniti, kažu sada zvanično ovi poznavaoci dinosaurusa.