Image and video hosting by TinyPic

Autor Tema: Националистичка тематика!  (Pročitano 6204 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #30 poslato: Maj 12, 2013, 11:38:29 »

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #31 poslato: Maj 12, 2013, 17:12:27 »
Тако је говорио Старац Гаврило.Молим вас прочитајте.

Старац Гаврило: Цепају Србију, Београд није више престоница
(Вестинет)



Пророчанство блаженопочившег старца Гаврила из манастира Бошњани

Србију ће распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити. Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће посебно, свака отцепљена јединица имати своје центре за све. Спас је у општем покајању и повратку Срба Богу. После великог светског сукоба Срби ће уз помоћ Русије вратити Косово. Ни један Албанац на тлу Косова неће остати.

Монахиња Макрина (Мајсторовић), као и још неки верници, били су сведоци испуњавања пророчких речи старца Гаврила. Због тога би упозорења старца Гаврила требало схватити озбиљно, као сигнал за покајање народа, које је, као што сведочи духовна и црквена историја, умилостивило Господа да не попусти искушења и страдања на свој верујући народ.

Старац је рекао да ће, ако не дође до покајања, „Србију распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, Шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали.“

Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све.

Бог је, од давнина, као што сведочи Стари завет, слао своје пророке и духовне људе да пренесу одређене поруке народу, да их подуче, упозоре… Православна црква слави у чува успомену на Пророке који су најавили долазак Спаситеља, Сина Божијег, Господа Исуса Христа. И после тога, у последњих две хиљаде година, Бог је преко великих духовника упозоравао народе. Једног од таквих духовника, праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу.

Још као млад припадао је Богомољачком покрету. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета били су на мети нове комунистичке власти. Витомира, како је било световно име старца Гаврила, ухапсили су под оптужбом да је народни непријатељ и непријатељ социјалистичког поретка.

На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију, да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.

После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде; била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело.

Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи. По изласку из затвора, постао је црквењак у Јагодинској цркви, да би у манастир пошао кад је већ био превалио педесету. Монаха Гаврила ништа светско није интересовало. Није читао новине, нити гледао телевизију. Живео је скромно у сиромаштву.

Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало пре него што је он дошао к њему. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак, односно бараку. То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света.

Монахиња Макрина (Мајсторовић), која је живела заједно са старцем Гаврилом у манастиру Бошњањи, почетком деведесетих година била је сведок испуњења старчевих пророчанстава. Она је, што је много важније, записала пророчанства старца Гаврила.

„Дошла сам у манастир по Божијем промислу, баш када је отац Гаврило замонашен. Он је данас замонашен, а други дан сам ја дошла као искушеница у манастир Стубал код Краљева 1987. године. Нисам тада ни била свесна, с обзиром да сам позив одабрала по указу мојих духовника и по указу Божијем, шта ми даље предстоји и шта ћу све дознати преко старца Гаврила, који је имао тако велико духовно и животно искуство.

Тако се по Божијем промислу догодило да старац, упркос тешким страдањима, остане у животу, да нам пренесе знања и откровења за будућност Србије, покаже који нам је пут исправан и одакле нас чека светло“, каже она.

„Уобичајено је било да када дођемо из рада, прочитамо вечерњу молитву и онда уђемо у собу код оца, да га пре спавања обиђемо, да се договоримо за наредни дан, да нам да упутства, да се оцу пожалимо ако је нешто било лоше, или да га питамо да ли му нешто треба. Увек смо задњи опроштај, кад полазимо у собу, узимали из очеве собе. Мајка и ја смо спавале у соби преко пута да бисмо могле ноћу оца да обиђемо, да му не испадне жар и тако…

Тако смо једном ушле у његову собу без неког посебног разлога, да га обиђемо, да видимо да му није случајно спала постељина, да му наместимо. Отац је пришао прозору и чудесно је погледао. Тада још није било ни бомбардовање, ни рат на Косову. Погледао је кроз прозор и погледао је ка небу и казао:

’Јој, ћерко, види месец крвав, ћерко, небо се отворило, црвени барјаци са неба крећу на Косово. Крвави барјаци, ћерко, поново ће рат, поново ће рат за Косово да се бије… Муслимани се удружили’, каже он, ’и на православље ударили, доћи ће да завлада тај њин полумесец.’
Каже, ’Ћерко моја, мисле да згазе православље, кад се буду осмелили, Бог им неће дати, а видим’, каже, ’католици са њима шурују заверу против Срба.’

А онда је рекао: ’Видим, ћерко, да они доносе одлуку да нам земљу распарчају и да нам Косово узму. Морају се склонити светиње из наших цркава, тако су и наше мудре владике Чарнојевићи радили, светиње су носили са места на место, да не бих њих агарјани подузели.’ Каже: ’Видим куће на Косову горе, видим народ бежи, падају и убијају и Албанце и Србе.

Видим, ћерко, наше крстове руше на цркви.’ А ја велим: ’Како, оче, руше, ко ће се на цркву попети, висока је, ако падне?’ Каже он: ’Видим, ћерко, попео се на цркву и крст руши.’ Касније, када је 2004. године био погром, сетила сам се тога. И тада ми је још рекао: ’Јој, рат се и невоља ближи, велика мука и несрећа, али не вреди’.Тако прича мати Макрина, и додаје:

„Старац Гаврило је рекао да не идемо путем којим иду наши непријатељи. Тај пут је пропаст, немојте ићи тим путем као они, то је црна река… Наши не могу Косово одбранити. Они ће га узети за привремено. Монахиња Гаврила прича да су једне вечери, неколико седмица после тих старчевих речи, дошли мештани из оближњег села и рекли да је почело бомбардовање Србије.“

Монахиња Макрина је речи старца Гаврила записивала и сабрала у корице књиге „Монах старац Гаврило − пророк последњих времена“. И други верници су били сведоци старчевих пророштава.

Старац Гаврило је позивао српски народ на пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и владара излити гнев Божији:

„Тада ће Србију распарчати, на делове. Отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, Шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали.

Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свака посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима.

Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“

„Но Шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се Шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне државе, а оне ће морати да их слушају, јер су њине чланице, биће уцењене.

Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани, они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и папа ће исто то радити.

Знате шта је рекао Св. Козма Етолски: ’За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу, он је узрочник свих зала.’ Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све. Зато, децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи.

Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте ’Небеску Литургију’, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујмо, и полажимо наду у Бога, а не у људе.“

Монахиња Макрина каже да је старац рекао да ће „велике силе ратовати над нашом земљом и наш народ неће за то време пострадати, и за то време ће се наш народ нагло из туђих земаља враћати у нашу земљу. Због неких картица ће се враћати, да ли због ових чипова (ових нових картица), и Тарабић је нешто слично рекао.“ Мати Макрина наводи да је старац Гаврило прорекао да ће после победе Русије Србија уз помоћ православне браће са истока „вратити докле је наше Косово било.

Албанија ће пола водом потонути. А Шиптари ће бежати у Албанију, и док буду чекали да се укрцају у оне њихове бродове, живи ће падати у море, колико ће им бити тесно. Вратиће нам нашу територију, ни један Шиптар на тлу Косова остати неће! То шта ће водити кући бродовима преко мора и океана, то нека они сами виде. Они који су им обећавали брда и долове, ти нека их збрињавају. Престоница Србије биће Крушевац.“

О свему овом овде реченом отац Гаврило је причао често са манастирским гостима; било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеника, лекара, директора фирми. Када је говорио о томе, никада није није причао са неким истицањем, као да он нешто посебно зна, говорио је то онако спонтано, ненаметљиво: ко хоће да чује, нека чује, а ко неће о томе нешто да чује, не мора ни да слуша.

Заплакао би често, и говорио: „Боље, децо, да знате какве невоље предстоје, да се не изненадите, и да знате одакле само добру да се надате, да се не дате преварити.“

Последњих четрдесет дана земног битисања, знајући да ће се ускоро преселити у наручје свога Творца, отац Гаврило је проводио у сталном присуству на Светој Литургији где би се причешћивао. Упокојио се у својој деведесет осмој години, на дан Светог Архангела Михаила, лета Господњег 1999. Монахиње које су седеле код њега у келији приметиле су како се са бројаницом у руци моли Богу, непрекидно изговарајући Исусову молитву.

Сахрањен је манастиру Светога Луке у Бошњанима. Из његовог ковчега, који није имао тежину, као да се сам кретао, ширио се благопријатан мирис. У руци је имао крст и свећу са Христовог гроба, док му је лице сијало.

Биће велико отпадништво

„Биће тада и велико отпадништво. Ко год не буде примио срцем веру православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањма страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи. Тада, кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните…“

…„Много владика, свештеника и теолога у задње време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће, а и по наговору људи, угађаће им; биће ту и политичара и других, са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих отаца.“

Београду прети страдање

Старац је још рекао: „Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. У Београду народа много у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако! Велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе…“

Због тога ће Београд страдати, старац није рекао прецизно како, да ли од земљотреса, неке природне катаклизме или од бомбардовања. Рекао је да „види колоне људи из Београда, многима ће Бог пројавити да треба из њега да побегну, да се спасу. Господ ће се смиловати ради молитви и светиња, треба сада архиве и књиге на време из њега сконити, да се не би за вечност загубили, и више он престоница бити неће, јер он је и сада изгубио благослов да буде престоница.“

О Америци

„Америку, тај Вавилон, Господ ће муком притиснути, њени ће градови у води пливати. Од ње је све зло потекло, први неморал, први лош филм, прво лоше учење деце, па чак сада мисле и чипове да поставе да нама владају к’о са животињама, да нам командују где ћемо ићи и шта ћемо радити. Стављају себе у улогу Бога, а не знају да Бог руководи корацима и главом човека. Бог им неће дати да господаре, пре ће своју смрт и пропаст угледати. Градови ће њени потонути, видим, у проваље које се отварају, нестаће са лица земље тај Вавилон, то све зло и легло безакоња.“

А ја га питам: „Оче, шта ће бити с народом?“ „Народ верујући у тим градовима Бог ће чудесно спасавати, и мученичким венцем украсити.“

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #32 poslato: Maj 15, 2013, 17:12:02 »
СРБИЈА И КОСОВО СУ ЈЕДНО!

"Зато не шири дефетизам, нећемо ми пропасти. Било је у земљи Србији и тежих времена него што је ово. У јесен 1915. године после пада српске престонице у немачке руке, цели свет је објавио да Србија више не постоји, да не постоји ни њена војска – постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спасење.
Мало касније, тај исти свет је објавио да француска коњица не може да сустигне српску пешадију која за месец и по дана прелази под борбом седам стотина километара и ослобађа не само своју Отаџбину. Игром судбине, фелдмаршал Макензен, чији су топови из Нове Пазове разарали Београд, нашао се у рукама српске победедничке војске.
Памти, Србине, и усправи се!
Све ће се ово звати минулим временом. Отуда, Србине, знаш шта шта ћеш поручити онима који су умислили да су већи од Бога и да нам, као господари живота и смрти, отимају најлепши и најкстоноснији драгуљ Отаџбине:

Можете нас на крст распињати, можете нас на коље набијати, можете нам сабљама главе одсецати, можете нас бомбама разарати, али ће преживети неко ко ће остатком крви исписати вечну поруку:

Косово је света српска земља!

Остатком крви, на камену – међашу исписаћемо поруку која подсећа на спартанског краља Леониду:

Путниче, кажи свету да смо пали овде на бранику Отаџбине!

Том поруком храниће се и браниће се нови српски нараштаји."

AНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #33 poslato: Maj 16, 2013, 18:35:28 »
Радован Караџић са Грчким добровољцима!


Многи Грци који су учествовали раме уз раме са Србима за време ратова у Србској Републици Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији су припадници национал социјалистичке странке "Златна зора".Хвала Браћо.





Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #34 poslato: Maj 20, 2013, 21:22:09 »
ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКА ПРИПАДНОСТ - Војислав Бакић


Српски је народ у готово свима нашим областима подељен на политичке странке. Таквих странака има највише у Србији. Њихова начела и њихови програми не разликују се много један од другога: али се, при свем том, поједине странке тако разилазе, као да исповедају супротна начела. Њихови се претставници неки пут боре тако страсно међу собом, као да су једни од њих непријатељи, а други браниоци отаџбине. Да је то само новинарска борба, и да она не омета јединство и напредовање српскога народа она би се могла допустити и у том оштријем облику. Али, како је ова партијска борба до скора вођена, мора је сваки родољуб осудити, и мора радити, да се она прекине.
          Наше су се странке биле тако завадиле, да су само на то мислиле, како ће једна другој нашкодити, да би лакше одржале победу при изборима народних посланика и општинских часника: јер од тога зависи, у чијим ће рукама бити државне и општинске власти. При том су употребљавана и недопуштена средства, и увлачени су у странке и разни заводи, државни и приватни. У неким су местима основани и партијски новчани заводи. Ни просветни заводи нису остали без партијског утицаја. И студенти нашег универзитета подељени су на партијске клубове: а и ученици средњих и стручних школа читају партијске листове.
          Тако је, дакле, место узајамног поверења међу грађанима владало међусобно неповерење, место симпатије мржња, место слоге раздор. Услед тога су државни и народни послови слабо напредовали: јер је ауторитет државне власти ослабио, а осећање дужности у чиновника није било тако јако, да би они из властитих побуда ревносно вршили своје службене дужности.
          Једно стога, а друго због честих промена у врховној државној управи. Србија је била изгубила и кредит код великих европских држава, што је донело рђаве последице по цело Српство. Наши су се непријатељи користили нашим слабостима и погрешкама, те су уверавали образоване народе, да српски народ није способан за самосталну државну управу.
          Партијска је поцепаност овладала и у бившој Српској Војводини, што је врло штетно за јединство тамошњег народа српског. Тамо је најпотребнији сложни рад свих Срба на одржању српске народности, која је сад у великој опасности, нарочито због завођења маџарског језика у српске народне школе. Због те поцепаности, Срби не могу да шаљу у заједничко народно представништво онолико број својих посланика, колико их је било раније, док су они били сложни. Из истог узрока не може ни српски народни сабор (у Карловцима) да ради онако, како то захтевају народни интереси. Због тога се и црквено школски фондови (који износе око двадесет милиона динара) не употребљавају у довољној мери за унапређење српске просвете, која највише може помоћи одржању наше народности.
          Колико су партијске страсти заразиле наш народ у тим крајевима, видело се најбоље у оно време, кад су претставници српског народа у Хрватској  и Славонији оптужени за издајство отаџбине само зато, што се држе својега српског имена, и што пишу ћирилицом. Баш у то време је једна српска странка најжешће је нападала ону српску странку, чији су представници били у затвору због те оптужбе!
          У најновије време почео се наш народ делити на политичке странке и у Црној Гори, у Далмацији, у Хрватској, у Славонији, у Босни и Херцеговини, па и у Старој Србији и Маћедонији. И ако је основано мишљење, да су у демократским државама, у којима народ сам собом управља, политичке странке потребне и корисне, сумњиво је, да то исто важи за оне делове српског народа, који немају готово никакве самоуправе. По мишљењу једног нашег признатог и заслужног државника, у тим крајевима треба да има само једна странка, и то чисто народна странка, која ће чувати и бранити само српске националне интересе.
          Вође српскога народа у разним нашим областима нису били увек сагласни међу собом, ни у погледу на циљеве, које треба постићи, ни у погледу на путове, којима треба ићи, и средства, која ваља употребити при постизању општих народних циљева. Они се нису ни споразумевали о том, него сваки је радио за себе, а народ је ишао за њима.
          Представници српских држава, за време последњих четрдесет година, нису пдржавали потребне везе ни с вођама народним, ни с представницима других суседних народа. Стога су српске државе за време српско-турског рата 1876. године остале усамљене, те нису имале успеха. Зато су оне, по одлукама великих сила на Берлинском конгресу (1878.г.), сразмерно врло мало добиле; а српски је народ, у целини, јако оштећен.
          Српски су државници мало пажње обраћали нашем народу, који живи изван Србије и Црне Горе, зато су га слабо и познавали. Поред тога, они се нису трудили, да на време обавесте страни свет о стању српског народа у тим крајевима, те су до скора и руски државници мислили, да у Старој Србији и Маћедонији живе само Бугари, а у Босни и Херцеговини Хрвати. Од осталих европских народа као да ни један није знао све до прошле године, да у овим двема областима живи само српски народ; него су веровали, да тамо живи неки засебан босански народ, који говори неким непознатим босанским језиком.
          Место свестраног упознавања нашег народа и место тачног обавештавања других народа о положају и о правима српскога народа, наши су се државници отимали о првенство и о власт, и занимали су се више ситним унутрашњим пословима и партијским питањима, од чега није било велике користи ни за саме српске државе, а камоли за целокупно Српство.

ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ
''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.
http://borba14.blogspot.com/

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #35 poslato: Maj 22, 2013, 17:03:08 »
О Мајци
Шта је мајка? То је биће најсличније Богу. Такво питање задао сам ја самом себи и такав одговор дао приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Убио човека и жену, кућу им похарао па запалио. Осуђен на смрт и везан за колац, над ископаном раком. И жандарми с пушкама чекали су команду да стрељају. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: Господо, господо моја, немојте га убијати. Ви не знате колико је он добар био. На зло је наведен. Учинио је једно недело. Али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Јајој, не убијајте њега, убијте мене!

Овај догађај упечатио се дубоко у моју душу, и до данас није се изгладио. Кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спасе грешнике, ја сам се увек сећао оне мајке. Зашто је Христос дао Себе распети за грешнике? Зато што је у сваком грешнику видео неко добро и у најпропалијем сину свом и у најпрљавијој ћерки својој.

Ај, браћо моја, поштујмо мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија. Поклонимо се зато у данашњи дан материнству, јер је свето, и свима матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије.
Свети Николај Охридски и Жички.


Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #36 poslato: Maj 30, 2013, 19:29:36 »
http://youtu.be/S7-4TO1W61o

СЛОБОДА ЗА ХЕРОЈА

Нема више сунца, време је негде застало
Нешто је трајало без краја, умрло у нама
Нада Европе, нјена древна зора
Празнина је чежње до краја дана.

Уз аплауз света, издајничких рука
Ваш суд неће сломити српског брата

Тенкови су избили прашину, грмели топови
Сребреничке куће у киши метака
Слава ти сине евпропских земаља
Одјеци твојих дела звуче као песма

Исламски полумесец је натопљен крвљу
Змијски језици гласе те злочинцом
Погледај у небо иза хашког зида
Генерале Младић, зове те Србија!

Слава ти брате слованске крви
Након великог губитка Србија још увек сања
Да на калашњиковим бајонетима
Устане поносна, велика и здрава.
« Poslednja izmena: Maj 30, 2013, 19:31:39 Србски Космет »

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #37 poslato: Jun 01, 2013, 21:09:08 »
ЦЕНИТИ ПОЖРТВОВАЊЕ ЉУДИ

У друштву се високо цени пожртвовање за друга и познаника коме прети опасност од воде или пожара. И код образованих и код необразованих, чак и грубих народа одушевљено се прославља и за дуго остаје у успомени име онога који се ради спасења ближњих баца у водене таласе или пробија кроз пламен. А колико ли је тек узвишен и славан онај који жртвује свој живот за благостање читаве земље?! Ти су људи толико исто велики и достојни највећег поштовања колико је за презирање одвратна плашљивост и издајство. Плашљивост је тако ниска и одвратна да се и деца и слабе жене смеју над страшљивцима а издајника се гнушају чак и они народи, ради којих је учинио издајство, презиру га и они који су за себе извукли корист из те издаје.

Али смрт родољуба има још и већу цену, јер доноси славу животу отаџбине. Храброшћу палих јунака горди се цела нација. Њихови гробови на далеким бојиштима јесу најсигурнији знаци и обележја отачаствене сигурности. Само спомен измена њихових довољан је да још и данас обузда надувеност и гордост неправедних непријатеља. И најдрскији завојевач осећа уважавање према народу који има предане синове, у коме успомена на минуле хероје одушевљава и подстиче потомке на тако исто велика дела.

Као што су бесмртне душе, тако су исто бесмртни и плодови њихових врлина. У свету се ништа велико и добро не деси а да се и у будућности не изазове исто тако велико добро. Смрт јунака за отаџбину остаје благослов за цео народ. Њихове сени живе и међу унуцима и оне их воде на поприште истинске славе. А плодови искрене љубави. поносном и славном. Од родољуба, дакле једино зависи хоће ли наша земља бити велика и славна, напредна и просвећена.

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЛАТОН БАЊАЛУЧКИ
“Српско православље и нација”

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #38 poslato: Jun 03, 2013, 18:07:21 »
ЦЕЛОВИТО СРПСТВО



Нација може бити поражена војнички, политички, државно и на разне друге начине. Државу могу разорити издајници, болесна владајућа класа, тајне групе попут масонских ложа и невладиних група, неспособни људи на важним местима и бројне друге погрешне процене недозрелих и лоших политичких личности. Нација може да изгуби државу, може бити под окупацијом, може бити протерана са своје територије, може бити побијена у концентрационим логорима попут Јасеновца или херцеговачких јама, али кључна ствар која значи тотални пораз јесте пораз духа и крви. Све што данас спроводе на нама обавештајне агенције САД, В.Британије и неких других земаља јесте управо да се поништи српска национална свест као најјачи бедем одбране.

Ми смо пролазили кроз све могуће поништавајуће фазе од Средњег века до данас и опет смо опстали. Увек је постојао неки сегмент нације који је сачувао дух и крв за нову обнову. Под турским окупацијама Православна црква је чувала то жариште обнове. Народна књижевност је чувала песму, мит, завет и предање о нашем идентитету. У генима сваког свесног Србина тече Видовдански култ. Та митска снага је покренула устанке под Карађорђем а потом и под Милошем за ослобођење. Та митска снага је повела Вука Караџића да врати духу народа та предања скупљајући песме, приповетке, речи и да их подигне на целовити ниво обједињавања. Тај непоражени дух раштрканог народа је градио манастире и цркве по Славонији, Далмацији, Мађарској, да би се сачувао завет Цара Душана и некадашњег царства у којем нисмо могли више живети. Феномен чувања свести је и дан данас наша одбрана и нада за новом слободом и природном јединственом државом.

Време малих политичких мишева који данас разарају државу ће проћи и нестати као што је увек нестајало зло при новим светским прекомпоновањима. Они ће морати одговарати пред лицем правде, неко пред Божијом суровијом правдом, а неко пред људском немилосрдном. Издаја је свако негирање српске традиције и историјског права на јединствену српску државу на свим етничким српским областима југословенске територије, издаја је свако негирање хиљадугодишњег српског идентитета јер се сваки национални Србин мора духовно градити на духовности наших предака. Издаја је свако служење НАТО пакту науштрб наших националних интереса. Издајник је ниска личност, комплексаш и каријериста без моралног интегритета и ми их морамо раскринкавати и борити се против њих. Издајник је она творевина која још увек верује да ће се вратити Брозово време српског сатирања и који мисли да су Б 92, недељник Време, дневник Данас, нешто најпаметније на свету. Гмизавац анационални Србин је феномен наших времена. Прогнани српски антрополог Др Бранимир Малеш је у изузетном тексту "Расно порекло Светог Саве" (1939) навео једну вертикалу која обједињава све наше тежње и полазишта око којих нема различитих ставова код ниједног Србина: "Неоспорно, Свети Сава је најмаркантнија и најсветлија појава код Срба. Краљевић Марко је персонификација јунаштва, Милош Обилић витештва, кнез Лазар вере у Божју правду. Али је једини Свети Сава повезао традицију са историјом, имагинацију са збиљом, људско са божанским. Немања је основао прву самосталну државу. Али та самосталност била је у ствари само формална, док Сава није организовао државу преко брата Стевана и док јој није дао душу, а и корен и подстрек сваког деловања основавши Српску цркву. Свети Сава је богоугодни калуђер светогорски монах који се у шпиљи, далеко од света, скрушено молио за свој спас и своје браће; али је у исти мах, митско биће које упућује свој народ сваком добру и свакој радиности. Свети Сава је и у битности историје и у срцу народном потпун човек, у себи носи оно што је најбоље и најузвишеније у човеку."

Живећи данас под политичком окупацијом ово су филозофске максиме које ће нам бити одбрана идеје, чување свести и покретач нашег ослобођења, источник духа и водиља ка победи. Срби имају своју митску ауру која нас раздваја од других недораслих народа и која је онтолошки штит наше непобедивости.

Та снага ће омогућити нови устанак раван оном са почетка деветнаестог века, моћан и силовит попут солунског пробоја, темељан попут разбијања комуниста од стране недићевских трупа, спасилачки попут пробоја посавског коридора 1992. године и упозоравајући као опкољавање Сарајева 1992-1995. г. да би памтили и њихови праунуци шта је српска витешка снага наспрам њихове психологије гмизаваца и свиленог гајтана. Та праведна снага ће пресудити хиљадама српских издајника, србофоба, шпијуна и неотитоистичких демократа онако како се пресуђује од антике до данас на европски начин.
Патриотско деловање данас треба да добије на хиљаде форми, отпор мора бити организован страначки и легитимно скупштински, као што то ради Српска радикална странка. Мора бити надстраначки или метаполитички распршен кроз удружења, друштва, покрете и разне организације које се баве националним деловањем. Мора бити покривен свим информатичким средствима кроз бројне интернет презентације, електронске часописе. Мора се та наша снага с времена на време појављивати и у јавности на митинзима, скуповима, меморијалима и слично. Мора постојати увек спремна снага која ће онемогућити понижавање српског народа онако како је прекинут педерски и спречен наркомански марш. Овакав невидљиви пут ће направити изузетне резултате. Стотине хиљада постера, налепница, беџева, мајица, разгледница са ликовима хероја попут Ратка Младића, Радована Караџића, Војислава Шешеља, Жељка Ражнатовића и бројних других, утераће страх у главе смрдљиве анти-српске гамади. Треба да живе у страху јер су нанели злодела нашем народу. На њихове прљаве медије се може одговорити само психотортуром над извођачима непријатељске делатности. Свако од нас може по том питању нешто да уради.

Бити Србин је величанствен дар наших предака. Сваког дана се рађају млади националисти пуни снаге, љубави и вере. Привржени и одани својој химни, застави, држави, вери, обичајима и предањима. Романтичарски поклич "Срби сви и свуда" данас значи да не дамо своју земљу никоме и да ће српска војска опет ујединити све српске земље. Сви који су изручивали наше људе у Хаг сешће једног дана на оптуженичку клупу. Сви који су продавали и издавали нацију од АВНОЈ-а 1943. г. до данас биће такође на оптуженичким клупама убрзо. Српска нација је неуништива и брзо ће национализовати све анационалне елемете кроз све нивое школског и ваншколског образовања. Нема предаје ми се боримо за вечност Српства.

ВЛАДИМИР МАКСИМОВИЋ

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #39 poslato: Jun 04, 2013, 20:47:42 »
Старац Јосиф Исихаста – православне кратке поуке: Ако си пао, устани!
(pouke.org)
Чедо моје, добио сам твоје писмо и видео у њему твоје неспокојство. Али не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани.

Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.

Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!

Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.

Истинољубље свима вама!

 


Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #40 poslato: Jun 08, 2013, 20:32:01 »
Херој Православља - Христов Новомученик Евгеније Родионов
Извор:Дан Ветерана-Видовдан

Текст посвећен Евгенију Родионовом,руском војнику којег су Чечени убили. Вечна Слава,Евгеније!


 Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа.

Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе. Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци.
Али ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

Љубов, мајка храброг мученика Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.

Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Евгенијеве мајке, обичне руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.

После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.

По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“


Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.


« Poslednja izmena: Jun 09, 2013, 10:15:53 Србски Космет »

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #42 poslato: Jun 08, 2013, 20:37:58 »
Зашто се китимо Келтским крстом?


О смислу и значају нашег алтернативног знамена, као „екстремистичкој саблазни“ и мистичном символу национал-револуционарног политичног војинства
Када је новообраћена ирска ходочасница Бригита, и будућа православна монахиња, уочила келтски крст на србској задужбини деспота Стефана, манастиру Манасији, у магновењу одушевљења осетила је мистично јединство између своје келтске родине и нове србске духовне отаџбине. То је крст који краси и београдске храмове Светог Александра Невског и Светог Ђорђа, као и мноштво православних светиња широм земљиног шара. Овај симбол у разним својим видовима, сагласно старовековној келтској пространости широм европског истока и запада, спонтано је постао једним од упечатљивијих знамена европске традиције, а током друге половине протеклог века његова проста верзија усталила се као политички симбол национал-револуционарне борбе за слободу европских народа од јудео-америчког и јудео-совјестког ига. Отуда и Србска Акција користи овај симбол као свој алтернативни знамен. Он се свакако убраја у симболе изразите силине, мистичности и упечатљивости, који побуђују на подвиг и борбу, тим пре што је због поменуте политичке конотације постао својеврсна „екстремистичка саблазан“. Као такав, он необавештене добронамернике подстиче на мали интелектуални истраживачки подухват, док буни и плаши злонамернике попут изрода свих фела или пак јалових псеудопатриотских празнословаца.

У светлу традиције
Овај древни индоевропски (аријевски) симбол распрострањен је од давнина широм евроазијског тла, а највише на ирском и британском острву као старој келтској постојбини. Његова древна симболика скопчана је са представом јединства четири елемента – ватре, земље, ваздуха и воде (четири крсна крака), и круга као симбола вечности. Четири крака симболишу и равнотежу сила, четири правца, односно точак сунца који представља соларну моћ у складу са соларном перцепцијом врховног божанства. По Генону, центар точка и пресек равни представља упориште, односно непокретну осу око које циркулише пролазност. По христијанизацији келтских племена, овај вид крста добија симболику Христове крсне жртве и постаје знамен Светог Августина Кентерберијског, Светог Патрикија Ирског и келтског Хришћанства уопште. Широм европског истока и запада, келтски крст у својим различитим видовима временом постаје један од препознатљивих хришћанских крстова и знамен хришћанске европске традиције.

Србска идеја и „магија“ келтског крста
Чари келтске културе и келтске душе, које симболизује келтски крст, увек су биле веома пријемчиве за србске родољубе, па и више од тога. Две равни келтског крста, на кругу вечности, као да за србске националисте означавају србско-ирско (-келтско) братство, оличено у судбинском укрштању вековне сурове борбе за слободу, наизменичних успона и падова, ропства и празновања наша два народа, привидно далека али душом блиска. На први поглед, рекло би се да нас Србе мало тога веже за келтска острва, поготово ако имамо у виду географску удаљеност, делимичну поенглеженост данашњих Ираца и Шкота или пак њихово духовно подаништво злокобном Ватикану и протестантску заблуду. Ипак, наша келтофилија упућена је пре свега дубоко у старину. На таласима чаробне ирске музике, као да чујемо кораке старих Словена чије погледе умирују беле куле келтског Сингидунума.
Или созерцавање Луга – главног субјекта ирских сага, по коме име носе сви србски шумарци и ливаде, а нарочито она крај Дрине, која се попут келтске коњице обрушава на „Тарине дворе“, како је описано у „Другој бици Мојтуре“. Стога нам је и национални архетип јунака близак, јер у лику Гибсоновог (а верујемо и историјског) Вилијама Воласа, препознајемо сопствене националне хероје. А чињеница је да и Келти и Срби по традицији цене отвореност, храброст, помало и својеглавост као и милосрђе, а воле да попију, да се развеселе, претерају и побију се, а потом и покају. Такође, мало је познато да је Ирска била стуб хришћанског правоверја и расадник православне побожности и аскетских начела широм европског запада. Била је и последње православно упориште у западној Европи у пострасколном периоду позног средњег века, чврсто попут стена острва Скелиг, украшеног монашким келијама о којима пева и чаробни вокал Лорине Мекенит. Наиме, тек када су сви правоверни ирски епископи скончали, Рим је могао да постави своје јерархе који ће наметнути криве новолатинске догмате.

И данас, без обзира на духовну дистанцу, ми осећамо блискост са оним најдубљим слојем келтске традиције. Сваки честити алстерски лојалиста, као и честити ирски националиста, лако може, свако из својих разлога, препознати праведност и узвишеност вековне, као и данашње србске борбе.
Управо такве утиске изнео је у свом маестралном роману „Српска деца царства“ Драгош Калајић, сликар, писац и идеолог, један од савремених учитеља Србске идеје. Сопствено искуство србско-ирске блискости и поштовања, саопштио је кроз беседу Патрика О’Брајана, главног јунака поглавља „Ирац“ поменутог романа:
Драги су ми Срби и зато што су овде сви против њих. Иначе, помало вам због тога и завидим. Умете да кажете не! И не би се могло рећи да се досађујете: судећи по медијима, умете да гадно бијете! Читао сам недавно у NewYork Times-у интервју с државним секретаром Џемсом Бејкером: каже да вам земљу треба свести у размере пре Првог светског рата, што је претпостављам, нешто страшно ситно... Ако он то каже – то значи да вам је пораз обезбеђен. И у томе смо слични. Како каже наш ирски песник Јејтс: ми смо рођени за ствари много теже него што је тријумф!
И заиста, нек да Бог да се данашњи потомци старих Келта врате вери Светог Патрикија, и да и они упознају србску традицију колико ми познајемо њихову! Јер обе традиције сведоче о победи упркос поразу, о васкрсењу свенародном из пепела, и о црпљењу моралне снаге из земаљских пораза од сила немерљивих. Пораза који постају извориште моралне крепости која снажи, надахњује и омогућава сутрашње победе. Амин!
« Poslednja izmena: Jun 09, 2013, 10:20:59 Србски Космет »

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #43 poslato: Jun 08, 2013, 20:44:49 »
Антифашистичко дивљање у главном граду Српске !
Антифашистичко дивљање у главном граду Српске !

Стари непријатељи наше отаџбине и велики антисрби под називом „антифа“ још
једном су показали своју велику мржњу према свему што је Српско и што Србину вреди,
овај пут су антифа пацови оргијали по Бања Луци и прослављали своју тзв. Побједу над Фашизмом, своје оргије су завршили уништавањем графита који је посвећен Републици
Српској и Српском Космету.

Република Српска за коју је проливено много Српске крви, графит посвећен нашој Српс-
кој и Космету, антифа пацови су оскрнавили и тако још једном доказали своју мржу пре-
ма Српству и свему што је Српско!


Графит пре скрнављења антифа пацова....

Антифа на делу... 


Оставили су и свој потпис (плакати који су били преко уништеног графита)


Антифа банда наставља са својим антисрпским деловањем, томе злу се треба на време супроставити, ово нека буде позив свим националним револуционарима да се обрачунају и супроставе свим антифа пацовима у своме граду!

Тотална мобилизација против антифа шљама АНТИ-антифа Република Српска !

Odg: Националистичка тематика!
« Odgovor #44 poslato: Jun 09, 2013, 11:18:30 »