Image and video hosting by TinyPic

Autor Tema: Злочини над Србским народом!  (Pročitano 1231 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Злочини над Србским народом!
« poslato: Maj 22, 2013, 16:53:45 »
Народе Србски,незаборављај и неопраштај да ти се неби поновило.Незаборављај своје претке који су дали живот за своју родину,али и незаборави злочине непријатеља над сопственим народом.Преци ти неће опростити.
Пусти разне Сораје,Карлеуше,Ћетковиће,Северине,Балашевиће...Њих ће историја својим точком немилосрдно прегазити и неће им трага остати.Крени путем ратника који су своје животе оставили за Србску земљу и њен народ.Крени путем Краља Милутина,путем Светог Саве (тај сјај је тешко достићи),Цара Лазара,Карађорђа,Синђелића,Недића,Љотића који су животе положили за једино што треба да је свим Србима и Србкињама свето,а то је:земља,народ и њихова будућност.Помно прати учинак Ђенерала Младића,председника Караџића,Милорада Улемека Легије и многих других,схвати њихов сјај и величину у ономе што су чинили за свој народ.

ЗАПАМТИ КО ТИ СИЛУЈЕ ДРЖАВУ И ПРЕТКЕ ПА ИМ СЕ ОСВЕТИ!

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #1 poslato: Maj 22, 2013, 16:55:58 »
Право лице комунизма
-Комунистичка парола

Комунистичка парола у Југославији била
је: "Што мања и што слабија Србија – то
ће бити јача и већа Југославија." Треба
да се Србија, српски народ, војно,
економски и политички доведе на степен
мале земље, мале области, како би се
други народи у Југославији заштитили од
"великоспрског угњетавачког народа" и
његових империјалних планова на штету
и на рачун других народа у Југославији и
на Балкану. Још од 1930. године
комунисти и усташе у хору вичу: "Без
уништења великосрпске владавине, без
уништења српске економије, политике,
војне и територијалне моћи, Југославија
не може постати равноправна,
демократска држава." Стога се, кажу они,
у свим акцијама треба држати начела:
"Што слабија Србија, то јача Југославија".
Оваква подвала и лажна усташко-
комунистичка оптужба против српског
народа, да су Срби "угњетачи", оваква
хипотека и пресуда српском народу,
остала је на снази до данас, захваљујући
огромној антисрпској пропаганди. Та
лажна оптужба важи и када се ради о
самоодбрани Срба од геноцида који се
над њима чини већ три пута у овом
вијеку: 1914-1918; 1941-1945 и 1991-1995.
године. Стално се Срби називају
"угњетачима" , империјалистима,
најопаснијим елементима на Балкану,
окривљују их за разбијање Југославије
1991. године, неправедно и без разлога
их оптужују за сва зла која се дешавају
на Балкану у двадесетом вијеку, иако су
за то најмање криви. Србе оптужују да
убијају друге, иако је општепознато да су
Срби у овом вијеку највише убијани.
По оцјени комуниста, главни противник
настанка прогресивног друштва и
поретка у Југославији је српска или
"великосрпска" буржоазија, а то је за
комунисте сам српски народ, и самим
тим је од њих осуђен на уништење. Са
таквом геноцидном идеологијом
комунисти су у Југославији од свог
настанка спроводили и геноцидну праксу
– свестрано су доприносили масовном
убијању Срба, и сами чинили масовне
злочине над Србима, чиме су се
изједначили са усташама и другим
злочинцима који су убијали српски народ
у Другом свјетском рату.


- Партизански злочинци у младеновцу
Према др Сави Скоку, злочини партизана
у Херцеговини одвијали су се на овај
начин:
У прве велике злочине партизана у
Херцеговини спада убиство тројце
калуђера у манастиру Дужи , 23. децембра
1941 . Били су то стари руски калуђери,
избегли после 1917. године од
бољшевичког терора. Партизани су их
натерали да сами себи ископају раку,
свирепо су их ликвидирали хладним
оружјем и потом опустошили манастир.
У злочинима је предњачио Први ударни
батаљон, специјално основан за ову
намену, 28. јануара 1942. За команданта
је постављен Владо Шегрт , а у штабу су
били Стево Ковачевић, Љубо Ковачевић
и Милија Станишић. Дан по оснивању
ове јединице, у Ораховицу стиже Миро
Попара, секретар Окружног комитета КПЈ
за Северну Херцеговину, и партизанима
саопштава закључке са Саветовања у
Иванчићима о „бескомпромисној борби
против „петоколонаша српске
националности“. Већ 30/31. јануара
Преки војни суд Првог ударног батаљона
осуђује на смрт 16 „наијстакнутијих
разбијача народоослободилачке борбе“ у
Дабарској вили.
Под непосредном командом Саве
Ковачевића и Петра Драпшина , 27.
фебруара партизани под оптужбом да су
учествовали у убиству из заседе Ђоке
Путице, команданта Оперативног штаба
за Херцеговину, на Радачком Бријегу
стрељају 21 сељака. После „ужасно
суровог“ наступа и стрељања пред
великим народним збором, партизани су,
пише Саво Скоко, око убијених заиграли
коло. У извештају Оперативног штаба за
Херцеговину и Јужну Далмацију, о овом
догађају је записано:
Народно весеље, које је настало после
збора, играње и пјевање сто метара од
гробова петоколонашких четничких
изрода, најдубље показује да су
Љубомирци схватили и одобрили казне
изречене против бандита.

-Пасје гробље

На Бадњи дан 1942 . године партизани су починили свој по злу
најчувенији злочин у Црној Гори .
У колашинском лугу на десној обали Таре , над телима 240
унакажених грађана, разапели су лешину пса на даскама у
облику крста . Затим су написали:
„Ово је пасје гробље“. Као командант Колашина , мајор
Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао
ископавању жртава „пасјег гробља“:
Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито
родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и
драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова
тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим
клештима још док су били живи; лобање су им размрскане
дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници
најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему,
прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали
праведници, Срби правослане вере и национално
опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од
судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била
што нису прихватли безбожнички комунизам...
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=UeHe1M-SPzE" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=UeHe1M-SPzE</a>

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #2 poslato: Jun 01, 2013, 21:06:25 »
Жртве Јасеновца
Victims of Jasenovac (commited by Croats)









Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #3 poslato: Jun 03, 2013, 18:40:26 »
Набијали смо заробљене Србе на колац!

(Прес)
Напомена: Овај чланак је изворно објављен пре неколико година..

Београд – Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић каже да би Али Хамад могао да буде врло користан сведок.

„Ми имамо предмет о злочинима над Србима у Завидовићима од јула до септембра 1995. године. Имамо и изјаве деветоро сведока… Заинтересовани смо за Хамадово сведочење јер је он у то време био припадник одреда муџахедина, који је деловао под командом Армије БиХ. Међутим, видећемо шта ће нам он још понудити преко свог адвоката, с којим би ускоро требало да се сретнемо“,  каже Вукчевић.

У Тужилаштву напомињу да се случај Завидовић убраја у најстрашније масакре. Припадници одреда Ел Муџахид, састављеног од фанатичних добровољаца из арапских земаља, једном приликом су заробили 60 српских војника. Заробљени Срби су у кампу у селу Гостовићи код Завидовића прошли кроз невиђене муке и тортуру, а на крају су им Алахови ратници одсекли главе. Заробљене српске војнике муџахедини су терали да једни друге убадају ножевима, закивали су их живе за ограду, кроз полне органе им забијали ексере… Сва зверства су снимали видео-камером. Једно време такве видео-касете су могле да се изнајме у Дому културе у Завидовићима.

Душко Томић, адвокат Али Хамада, каже да је његов клијент проговорио јер се „дубоко каје“.

„Он не тражи трајни азил, већ само статус привремено исељеног лица на три месеца, како би се проверили његови наводи. После тога би се вратио у родни Бахреин. Он мисли да Србија има интерес да се сазна истина о свим злочинима које су над српским народом починили муџахедини у БиХ“,  прича Томић.

Официр Ал Каиде Али Хамад, држављанин Бахреина, који је ове недеље затражио азил у Србији после одлежане 12-годишње затворске казне у Босни, признаје да је и лично за време рата у БиХ учествовао у стравичним злочинима одреда „Ел Муџахедин“ над Србима и Хрватима!

Али Хамад каже да сада све признаје због „гриже савести“, и да за себе не тражи никакве привилегије. Српско Тужилаштво за ратне злочине предложило је Влади Србије да Али Хамаду омогући долазак у Србију и сведочење. Преносимо делове његових ранијих сведочења о злочинима:

„Највећи број убистава извршио је Египћанин Абу Мина, официр задужен за безбедност и специјалне задатке у одреду „Ел Муџахедин“. Мина је људе убијао моторном тестером и великим ножем. Он је убијао заробљене Србе у Завидовићима. Пред постројеним муџахединима он је Србима секао главе секиром и великим ножем… Секао је живе људе моторном тестером, наређивао нам да набијамо заробљенике на колац и да их остављамо да умру у најгорим мукама…“

„Абу Мина је убио четрнаестогодишњег дечака на подручју Орашца, где се изводила обука припадника одреда „Ел Муџахедин“. Дечаковог оца су присилили да гледа како му убијају сина…“

„У околини Орашца лично сам видео убиство једног Србина. Пре убиства заробљена су четири католичка фратра, а требало је да буду размењени за наше војнике. Абу Маиз из Саудијске Арабије је тада фратрима рекао: „Сада ћете видети како муџахедини убијају“. Онда је позвао Сабахудина. Дао му је нож и рекао: „Ми ћемо ти омогућити да убијеш једног Србина“. Тај Сабахудин је, иначе, био инвалид, није био способан за борбу… Тада је Асим Рамуљу ударио жртву и оборио је на земљу. Држао му је ноге, а Сабахудин му је сео на леђа и заклао га. Затим је Абу Маиз одвојио главу од тела и однео је до заробљених фратара, терао их је љубе одрубљену главу…“

„Абу Маиз је причао да је он заједно са Имадом Ел Мисријом, Абу Мином, Абу Меалијом, Абдул Баром и Абу Хамазом убио двојицу Британаца, новинара Би-Би-Сија.“

 
http://srbin.info/2013/06/nabijali-smo-zarobljene-srbe-na-kolac/

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #4 poslato: Jun 16, 2013, 19:00:03 »
Спалио двоје Срба на кућном прагу, добио 5 година!
(Телеграф)
Супружници Дамјанић убијени су 11. августа 1995. године у месту Прокљан код Скрадина. Бачелић је брачни пар убио, а затим су тројица припадника његовог вода наслагали даске и гране испод Дамјанића и запалили их.

Командант вода извиђачке јединице 113. Бригаде хрватске војске у доба “Олује” Божо Бачелић осуђен је у Сплиту на јединствену казну од пет година и десет месеци затвора због убиства супружника Николе и Милице Дамјанић и ратног заробљеника Вука Мандића.

Некадашњи припадници вода, у доба злочина Анте М., Лука В. и Јурица Р. ослобођени су оптужбе за ратни злочин, односно, учествовање у ликвидацији Мандића, док је судија Ивона Рупић за помагање приликом егзекуције супружника Дамјанић донела одбијајућу пресуду због застаревања предмета, пренео је Индеx.хр.

Супружници Дамјанић убијени су 11. августа 1995. године у месту Прокљан код Скрадина. Бачелић је водио вод на чишћење терена, а Дамјаниће је убио на кућном прагу. Тројица припадника вода затим су наслагали даске и гране испод Дамјанића и запалили их.

Заробљени припадник крајишке војске Вук Мандић убијен рафалном паљбом два или три дана пре у засеоку Мандићима у општини Кистање.

Сви оптужени су 2002. године били ослобођени на првом суђењу, али је Врховни суд предмет вратио на поновно суђење. Бачелић је нестао, па је за њим 2007. године расписана потерница. Почетком прошле године ухапшен је у Немачкој.

Саво Штрбац из удружења “Веритас” истиче да је право име Боже Бачелића – Реџепи Ђинђић.

„Име и презиме је променио почетком деведесетих и постао је убица Срба. И сада се остварује она изрека да је “већи католик од папе”. Срби који су страдали као ова породица Дамјанић погинули су на најгори могући начин. Постоје различити видови убистава, а ово је управо ритуално убиство који човека треба да сведе на ниво животиње. Овај брачни пар су убили на кућном прагу и запалили. Ово је нова казна за убиство које нема везе са ратом. За ово кривично дело је могао добити од пет до 20 година. Добио је скоро минимум и то је срамотно“, каже Штрбац за “Блиц”, истичући да не зна какве је олакшавајуће околности суд ценио јер оне не постоје.

 


Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #5 poslato: Jun 19, 2013, 20:13:36 »
Кларк: Бомбардујте Сирију као што сам ја Србију! (ВИДЕО)



Познати амерички дневни лист “Њујорк Тајмс” објавио је чланак под насловом “Да би добили примирје, будите спремни да реагујете” у коме пензионисани генерал Весли Кларк износи своје мишљење: “Претња силом ће погурати разговоре у Сирији, као што се десило са Србијом и Косовом”.

Кларк је мишљења да војна кампања над небом Србије коју је он спроводио 1999. године била морални и стратешки успех.

Те 1999. године на Косову, Запад је користио своју оружану моћ над дипломатијом. Ваздушна НАТО кампања је почела након што су пропали дипломатски разговори. Бомбардовање је трајало 72 дана и од планова за копнену офанзиву Србије је одустато након што је Слобдан Милошевић прихватио све захтеве и повукао војне и полицијске снаге са Косова.



Очаравајуће је пак да ико Стенлија Кларка сматра мудрим човеком сагледавајући прави фијаско који је тада направио на Балкану. Као главнокомандујући НАТО трупама, наложио је бацање забрањених касетних бомби на пијаце, болнице и друге цивилне објекте. Око 1300 касетних бомби је бачено тада на Србију, а свака од њих је имала 208 посебно одвојених мањих бомби које су се на тло спуштале падобраном. Експерти за експлозивне направе сматрају да је око 10.000 неескплодирајућих направа још увек расуто по територији Србије.

НАТО је тада радио буквално прековремено како би објашањавао своје “грешке”. Кобног 12. априла пилот НАТО авиона послао је пројектил у путнички воз на мосту у Грделици. Тада је убијено 14 људи! Кларк је након тога одмах правдао овај срамни чин тиме да је пилот у ствари желео да гађа мост, “кад одједном у последњем тренутку, за само секунду он је видео бљесак воза на свом екрану. Нажалост пилот није могао да скрене пројектил у том тренутку. Он је био закључан и летео је ка мети.



Видео снимак са главе пројектила која разноси воз се недељама окретао на светским телевизијама и поента је била да због брзине модерних пројектила пилоти понекад не могу ништа да ураде како би избегли катастрофу и колатералну штету. Ипак, 2000. године немачки дневник “Франкфуртер Рундсцхау” отркио је да је овај видео који је Кларк приказао на конференцији за новинаре у НАТО три пута успорен, тако да је намера да се баш нападне цивилни путнички воз у Грделици изгледала много извеснија но до тад.

Подсећамо такође да су 14. априла, 1999. године НАТО бомбе констатно падале на колоне албанских избеглице недалеко од границе са Албанијом. Тада је погинуло 75 људи. Портпарол НАТО је тада тврдио да су те нападе извели авиони нашег ваздухопловства, али је само пет дана затим признао да су напад извеле снаге НАТО. Касније је аудио снимак пилота који је ово учинио до крајње мере медијски спинован по налогу самог генерала Кларка.

Американци сада знају, због ситуације са бомбардовање Србије, да препознају могућу опасност када Влада САД дозволи војним командантима поход са бомбама које падају из ваздуха. Опет, Весли Кларк се у САД третира са великим поштовањем када препоручује исти рецепт из Србије за нови покољ у Сирији.




 

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #6 poslato: Jun 25, 2013, 19:08:15 »
Хвала Четницима Србским!

Срби и Србкиње,документ који следи је живи доказ о масакру над Србима у импровизованим клиникама у Албанији.Побијени Срби и Србкиње треба да Вас вечно опомињу на борбу против монгрила Албанске националности до њиховог коначног истребљења..
НИКАДА НЕОПРАШТАЈ,НИКАДА НЕЗАБОРАВЉАЈ!


Ексклузивно представљамо комплетну документацију до које је Обавештајна служба Четничког покрета дошла својим радом и чији су делови прошле године објављени у неколико дневних листова у Србији и Црној Гори. Међутим све је то спуштено на ниво једне обичне мале вести. Сада смо одлучили да дамо комплетну докумнетацију поседујемо, са преводом, јавности на увид. Напомињемо да је оригиналност ових докумната потврдио лично Бруно Векарић.


Уједињене Нације
Међународни суд за кривично гоњење
особа за озбиљно кршење међународног
хуманитарног права почињеног на
територији бивше Југославије од 1991.год.

За: Патрика Тореза Лепеза,
Шефа Истраге    Од: Емона Смита,
Вође Мисије у Скопљу и Приштини
Факс бр: 8586    Факс бр: 8942
Тел бр:     Тел бр:
Пажња: По упутствима Патрика Лепеза Тореса     Реф: RP/79/03
ДАТУМ: 30.ОКТОБАР 2003    Бр страна
Издао Е.S.    Одобрио: E.S.

Предмет:        ИЗВЕШТАЈ СА ПОСЕТЕ И САСТАНКА
ГЛАВНОГ ТУЖИОЦА И ДИРЕКТОРА ОДЕЉЕЊА ПРАВОСУЂА, УНМИК

ПАТРИК:
У току посете од 23. Октобра 2003, сусрео сам г. Паул-а, Директора одељења правосуђа УНМИК јуче увече (29.октобра)
Наћићете у прилогу:
a)    Албанско питање                                                                            обележено Анексом „А“
Молим нађите приложене релевантне материјале добијене од Одељења Правосуђа (DOJ) који се тичу овог питања. Фотографије локација биће пружене касније.
b)    Случајеви Ратних Злочина – Прелиминарна истрага – УНМИК   обележено Анексом „Б“
Молим нађите тренутне листе
c)    Информације које се тичу УНМИК хапшења Ратних Злочинаца обележено Анексом „Ц“
Молим нађите „Захтев за спровођење истраге“

Поздрав
Емон                                                                                                                ДЕЛОВОДНИК

Белешка о поверљивости

ПОВЕРЉИВО
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ПУШТАЊЕ У ОПТИЦАЈ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА ПОДЛЕЖЕ ЗАКОНУ О ПОВЕРЉИВОСТИ У ОДНОСУ НА НОВИНАРЕ

Сиже

Почевши средином 1999 (а вероватно и раније), између 100 и 300 људи је отето и одведени камионима и комбијима до пртворских просторија у или у близини саверно Албанских градова Кукеш и Тропоја. Већина ових људи су били Срби мушкарци са Косова заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од ових заробљеника (24 до 100) је пребачено из Северне Албаније у секундарне затворске просторије (приватнекуће и запуштена индустријска постројења) у централној Албанији, у главном у близини градова Бурел, око 110км југозападно од Кукеша. Затвореници су такође пребачени у затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.

Заробљеници одведени у централну Албанију су опет пребачени, у мањим групама, у приватну кућу јужно од Бурела која је преуређена у приватну клинику. Тамо су медицинска опрема и особље употребљени да ваде унутрашње органе од заробљеника, који би затим умирали. Њихови остаци би били закопани у близини. Органи су транспортовани до аеродрома Ринас поред Тиране (око 75км југозападно од Бурела) и авионом одвожени у иностранство). Други заробљениди одвођени у кућу-клинику крај Бурела су укључивали мањи број жена са Косова, из Албаније и Источне Европе. Последња испорука заробљеника у кућу-клинику је пријављена у пролеће или рано лето 2000.

Додатно уз заробљенике одведене живе у Албанију, непознати број тела српских цивила убијених на Косову су транспортована у Албанију и закопана на забаченим локацијама.

Овај сиже је заснован на интервјуима са најмање 8 извора, који су сви Албанци са Косова или из Црне Горе који су служили у ОВК. Четири извора су директно учествовала у транспорту најмање 90 етничких Срба и других до затворских локација у северној и централној Албанији. Од њих четворо, троје је испоручивало заробљенике до куће-клинике јужно од Бурела, два учесника тврде да су учествовали у одлагању људских остатака у близини куће а један извор тврди да је учествовао у испоруци делова тела и/или органа до аеродрома Ринас крај Тиране. Ниједан од извора није био сведок медицинских операција.

Према свим изворима, транспорти и хирушке процедуре су спровођење уз знање и/или активно учешће средњих и високих официра ОВК, као и доктора са Косова и из иностранства. Операцију су подржавали људи са везма у Албанској тајној полицији-оперативцима бившег режима Сали Берише.

ЛОКАЦИЈА МЕСТА

Кућа где се наводно догађало вађење органа налази се 14,58км јужно од Бурела, приближно 41032’49’’ северне географске ширине и 20000’19’’ источне географске дужине. Кућа се налази у сеоцету Куртеши, које се налази 6 км западно од главног пута који повезује Бурел и Клос (Klosi). Раскршће земљаног пута до Куртешија је око 8,57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

ИЗВОРИ

Наши извори су тражили да се сакрије њихов индетитет. Они су индетификовани бројевима.

1. Етнички Албанас са југозападног Косова који је служио као возач и борац ниског ранга у ОВК током рата. Тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у других до затвора у северној и централној Албанији.

2. Етнички Албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је углавном као борац ниског ранга и возач. Тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других до затвора у северној и централној Албанији и у одлагању људских остатака у близини куће-клинике јужно од Бурела.

3. Етнички Албанац са северозападног Косова који је био возач и чувар током рата додељен регионалном штабу ОВК. Тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других до затвора у северној и централној Албанији и у одлагању људских остатака у близини куће-клинике јужно од Бурела.

4. Етнички Албанац из Црне Горе. Служио у ОВК као командир вода. Тврди да је директно учествовао у закопавању Српских Цивила на Косову и у транспорту затвореника са Косова у северну Албанију.

5. Етнички Албанац са Косова који је био логистички оперативац нижег ранга у ОВК. Тврди да поседује директна знања о транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније. Његова директна улога остаје нејасна.

6. Етнички Албанац из Призрена који је био притворен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са Српским властима. Држан је заједно са својим братом у бази ОВК у Кукешу. Ослобођен је и вратио се у Призрен након рата (брат му је умро у затвору у Кукешу). Тврди да је видео Српске заробљенике држане у бази ОВК у Кукешу и да је „чуо“ да су неки Срби одведени у Бурел.

7. Етнички Албанац из Црне Горе који је служио као војник нижег ранга у ОВК. Тврди да је видео Косовске Србе у приватним затворима у северној Албанији.

8. Етнички Албанац католик који је служио под покојним Командантом Дринијем. Тврди поседовањем индиректног знања о транспорту заробљеника са Косова до северне Албаније.

ЖРТВЕ

Листа садржи имена заробљеника који су по извештају одведени у Албанију.

 

Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране извора 2 и 1 у групи Срба транспортованих из села у близини Суве Реке до Албаније крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране извора 2 у истој групи Срба транспортованих из села у близини Суве Реке до Албаније крајем Јула или почетком Августа 1999.
Златко Антић. Виђен на Косову од стране извора 2 у групи Срба транспортованих са локације у близини Призрена у Јулу или Августу 1999. Извор 1 каже да је његов пријатељ такође видео Антића у групи заробљених Срба али верује да је Антић можд аубијен пре него што су стигли у Аллбанију.
Синиша Витошевић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
Градимир Мајмаревић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драгољуб Славковић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
Младен Васић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
Милета Ђукић Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
Пера Ристић. Виђен од стране извора 7 у затвору у близини Тропоје крајем Јула или почетком Августа 1999.
Слађана Фан. Виђена од стране пријатеља извора 1 у затвору у Пешкопију у Септембру или Октобру 1999. Извор 1 каже да је видео жену кој аличи на Фанову у Албанији и верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.
СВЕДОЧЕЊЕ

Већина извора је била вољна да пружи кратке одговоре и покушала да умањи своје специфичне улоге у  операцији.  То је делимично  захваљујући страху да  би информације


које пруже могле да их разоткрију. Међутим, четири извора кажу да су директно учествовли у транспортима и дали су ове информације.

ИЗВОР#2

Овај човек се сећа учешћа у три транспорта заробљеника и људских остатака са Косова до северне Албаније и две испоруке заробљеника до куће-клинике у централној Албанији.

„Моја прва испорука са Косова била је око 20. Јула, друга је била око 23. Јула, а последња је била почетком Августа. Ујутру 20. Јула (дан више или мање) био сам у градићу мог села, источно од Пећи. Дошао сам да видим мог надређеног (PA). Рекао је да му је затражено од RZ да нађе возача за неки посао. Знао сам да је група (или „банда“) опасна јер су били добро познати по убијању Срба у Пашином Селу. У то време у нашем градиићу није имало Срба. Речено ми је да би требало да возим камион од Пећи до Призрена. PA ми је рекао да урадим посао и да ћутим и заборавим задатак да би могао да доживим старост. Дат ми је прашњави и прљави SAAB. Хладњача (у контејнеру) није радила. Возио сам од Пећи до Призрена 80км. Возио сам сат ипо. PA је био једини самном у камиону. Након доласка у Призрен ркао ми је да упутим да Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо крај Љутоглаве а онда смо скренули 1 км након Љутоглаве. Љутоглава је између Суве Реке и Призрена. Скренуо сам десно. Тамо је билаједна велика троспратна кућа са десне стране и ту сам скренуо десно и возио између 100 и 200 метара. Тамо је било 30 зтвореника, укључујући једну жену, који су нас чекали и 10 војника ОВК. Затвореници су очигледно дуго ходали. Били су прашњави и прљави а неки од њих су имали модрице. Атмосфера је тамо била нормална и у почетку сам мислио да ће бити размењени з анаше људе. Тамо је био један војник ОВК који је испитивао неколико Срба. Један од њих је рекао да је Драган Јаћимовић из Шилова. Имао је око 40 година. Шилово је у близини Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оцеруше и Гњилана. Људи су приморани да уђу у камион. Возио сам назад до Призрена. PA је сишао у Призрен а двојица војника ОВК који су ми се придружили у кабини остали су током целог пута. Они нису били у униформама. Имали смо дискретну пратњу у Голфу 2 са четри припадника ОВК у њему. Један од ОВК људи у кабини је био веома непријатан. Питао сам га за дестинацију. Рекао ми је да умукнем и да возим.

Док смо напуштали Призрен морао сам да станем јер је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута је стигла (засебна) група заробљених Срба. Џип је полако возио испред њих са члановима ОВК у њему. Четири или пет војник ОВК је ходало уз Србе. Застали су да попуше цигарету. Међу људима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена.  Радио је као  конобар у Војном клубу  у Призрену.  Био је мршав  око тридесет година стар.

Неколико Срба је носило униформе. Речено ми је да су то заробљени полицајци (МУП) и војници. Питао сам једног припадника ОВК шта ће урадити са њима. Рекао ми је да ће упражњавати сечу дрва (обарање дрва) у Албанији. Група је скренула десно са главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Возили смо до Кукеша. Границу смо прешли на Морине. Саобраћај је био веома густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћале и билао је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли смо у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат ипо. Када смо стигли у Кукеш кренули смо другим путем и скренули ка северу а онда испоручили Србе. Онда смо се одвезли назад у Призрен.

23. Јул

Иста два ОВК човека који су с се возили самном у кабини на првом путовању. Иста рута, исти камион. Овог пута смо возили даље од предходног места на путу за Суву Реку. Стигли смо скоро на 1,5 км пред улаз у Суву Реку. Тада сам скренуо лево на неки сеоски пут. Чекала нас је ОВК група коју је предводио Исмет Тара. Овог пута сам видео лешеве увијене у сиву војничку ћебад. Осетио сам мирис крви па сам знао да су свежи. Оба пола мада углавном мушкарци. Утоварили су лешеве у камион. Непријатни човек из ОВК из камиона ми је рекао када је камион натоварен: „Погледај ово добро. Мој брат је завршио у Трепчи“ (верује се да су тела неких етничких Албанаца уништена у индустријском комплексу Трепча). Сипали су „Капорит“ прашак који користимо за дезинфекцију и против смрада. А онда истим путем до Кукеша. Стигли смо око 12.30. Овај пут сам скренуо на југ. Мислио сам да су то била тела људи из околине Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када смо стигли на место видели смо Енвра Цокољија из SHIK (Албанска обавештајна служба). До 1991. Био је у српском МУП-у у Приштини. Људи у пратњи из Голфа 2 су истоварили камион. Користили су маске и рукавице поново. Око 15 рупа је вћ било ископано када смо дошли. Два леша у једну рупу. Требало нам је сат ипо да завршимо. Место је веома забачено. Личи на Афганистан, само има више дрвећа. Онда смо се вратили у Призрен а из Призрена у Пећ где сам вратио камион људима који су ми га дали. Након повратка из Албаније непријатни човек ми је рекао да ћемо бити у контакту.

2. или 3. Август

Било је око 10 или 11 ујутру. Нисам сигуран али било је преподне. Добио сам позив од непријатног типа. Незнам одакле је али сам сигуран да није из Пећи. Рекао ми је да имам товар да превезем. Дошао сам до Капишнице у Пећи. Стара Мерцедес камион хладњача је била тамо. Била је већ натоварена са катанцима и ланцима на задњим вратима. Исти тим у пратњи у Голфу 2 и иста двојица су била самном у кабини камиона. Овај пут сам возио у Морину,  а не у Морине, а онда до Тропоје. Било је потребно 1 сат и 45 минута да стигнемо до Тропоје из Пећи. Киша је ромињала у Морини. Иста процедура као и пре. Све добро  организовано, гробови  већ  припремљени.  Било  је  потребно  око  сат  ипо  да  се заврши. Овај пут ми је било теже јер је то било веома високо у планинама и било је стрмо па сам имао проблама са камионом возећи га све до горе. Три човека су нас челкала тамо. Био сам у камиону све време.“

Извор #2 каже да је бар 2 пута путовао до куће-клинике јужно до Бурела. Прво путовање је било у Октобру 1999. Возио је четворицу или петорицу Срба из Кукеша до куће јужно од Бурела и испоручио их човеку по имену Бесиму Вокши (ОВК оперативцу са надимком „Кинез“). Извор описује кућу као традиционалну и релативно велику, подељену у два дела. Каже да је на крају земљаног пута неких 20 минута са главног пута јужно од Бурела. Каже да је кућа офарбана светло-жуто и да власник нијеиз истог клана као други становници села. Заробљеници су држани у бараци иза куће. Друга испорука се догодила у Мају или почеткм Јуна 2000. Извор је довезао неких 20 жена углавном словенског порекла из Источне Европе и бившег СССР-а. Извор се присећ ада камион није имао прозоре и да је вентилација била слаба и да када су отворили задња врата морали су да помогну неколиицни девојака које су се умало угушиле. Извор каже да су испранили камион. Пет жена је одвојено од групе и одвежене су до куће јужно од Бурела. Извор каже да му је касније наређено да одпрети возило које је превозило делове тела или органе до аеродрома Ринас поред Тиране. Наређено му је да се касније врати до куће и да помогне да се закопају (или поново закопају) људски остаци који су били у црним врећама. Пружио је још један опис куће и околине и коначно нас путем мобилног телефона упутио ка месту. Када су му дате слике десет различитих кућа извор је индетификовао назначену кућу. Рекао је да су људски остаци закопани на неколико места у близини куће као и на оближњем гробљу. Извор 2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Ћлан породице нам је рекао да верује да је убијен због неплаћених дугова. Породица није пронашла његово тело нити је пријавила његов нестанак властима због страха од одмазде. Нисмо били у могућности да добијемо потпуни опис његових путовања до клинике-куће.

 Извор #1

Овај човек се сећа учешћа у једној испоруци заробљеника са Косова до северне Албаније и барем 5 испорука заробљеника до приватних кућа у централној Албанији.

Умешан сам у превоз заробљеника средином Августа 1999. Позвали су ме неки људи чланови ОВК. Био сам под неком врстом обавезе да радим оно што ми кажу. Знао сам путеве у Албанији веома добро јер сам превозио „проститутке“ тамо (у и са Косова и Македоније). Мој командант је рекао да бих пошто знам путеве требао да возим.

Средином Августа су ми рекли да идем до Криве Реке. Када сам стигао рекли су ми да морам да одвезем неке људе до Албаније. Људе сам покупио тамо, 4 Србина. Било је касно поподне и отишли смо за Призрен. Били смо у старом Фолсфагену комбију. У кабини је самном био човек, а двојица других са Србима чије суруке биле везане иза њихових  леђа  а  затим  и  за  комби. И  били су још тројица  других људи који  су били у у колима из пратње. Знао сам друге момке јер смо заједно били у ОВК. Нисам знао ко су били Срби. Били су у касним 20-им или раним 30-им. На основу њихове појаве и одеће изгледали су као сељаци. Речено нам је д ане разговарамо са њима (Србима) али током пута су нас стално питали где их водимо. Стражари позади су одржавали тишину. Рекли су им да ућуте или ће их пребити. „Водимо вас да сечете дрвеће и радите на фармама“. У Призрену нам је речено да не тучемо затворенике, већ да их пажљиво чувамо. Ово је био први пут да сам чуо овако нешто и то ме је изненадило пошто смо пре тога увек могли да их бијемо (Србе) и да им ломимо руке и ноге по сопственој вољи. Било је пуно жена „проститутки“ тамо где смо преспавали у Призрену. Затвореници су спавли у другој соби. Следећег дана смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо на Моринама, тамо је била велика гужва, избеглице су се враћале и ми смо прешли без проблема. Стигли смо у Кукеш, нисмо се задржавали дуго и отишли смо у место звано Бичај. Тамо смо стали и срели су нас двојица тамних људи… можда Арапи… нисам сигуран које су националности били. Придружили су нам се и наставили смо ка југу. Онда смо отишли у Бурел. Преноћили смо у Бурел и ту је било више (исте врсте људи као и у Призрену) жена, људи, Срба. Сви на том месту. Они су (жене и Срби) били смештени у некој врсти магацина (складишту) а ми смо отишли у другу кућу да спавамо. Незнам сигурно колико је људи било у складишту, али сам чуо гласове па мислим да их је било 6, 7 можда 10. Чуо сам их да говоре Српски.

Следећег дан асмо их одвезли у кућу југозападно од Бурела у Фуше-Крује. Пре него што смо отишли, доктор је дао војнику торбу, црну ђачку торбу, мислим да је била пуна папира. Приликом свих следећих путовањаувек нам је давана акт-ташна или фасцикла са папирима коју би предали доктору када би испоручили заробљенике. Када смостигли била је ноћ и неколико људи нас је чекало. Тамо је био Албански доктор, Ђамил, гледао их је, посебно трупове и питао да ли су тучени. Шалили смо се на њихов рачун. Одвели су их и ја сам отишао у другу кућу где сам спавао и вратио се на Косово следећег дана. Друго путовање је било у Новембру или Децембру 1999. Био сам у Бурел након што сам возио неке жене. Возио сам друго возило, мерцедес комби. Ставилису 4 мушкарца Србина у комби. Били су млади и у доброј форми. Имали смо два човека у пратњи и возили смо до куће јужно од Бурела. Око 20 минута од Бурела пређете мост и скренете на земљани пут. Пут прати реку. Возили смо до краја пута где се налазила светло жута кућа. Била је стара и имала је стрехе. Код куће је било неколико људи и два доктора (тим људима су се обраћали са докторе). Један је био Арапин а други је био Албанац по имену Др. Адмир. Љиди (Срби) су били заиста нервозни. Срби су изведени из комбија и одведени у зграду (бараку или амбар) иза главне куће.

Треће путовање је било у пролеће 2000. Поново сам био у Бурел и одвео једног мушкарца Србина и једну жену Српскињу. Била је млада и причали су српски. Срби су били престрашени. У једном тренутку човек нам је затражио да га одмах убијемо. „Не желимо да будемо исечени у делове“, рекао је. Одвезли смо их до исте куће јужно од Бурела у рано вече.Када сам извршио прву испоруку у Бурел мислио сам да их тестирају, узимајући им узорке крви. Раније сам чуо да су узимали уроке крви заробљеницима. Али то ме је збуњивало. Зашто?

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #7 poslato: Jun 25, 2013, 19:15:32 »
Али након трећег путовања знао сам да се нешто друго догађа. Отишао сам у прву собу куће јужно од Бурела да пијем воду. Била је веом алита и осећао се веома јак медицински мирис. Подсетио ме је на болницу, знате, болесно сладуњаво и створило ми је мучнину. Желео сам да изађем одатле. Помислио сам како је ово једина кућа где сам доводио људе, али никада никог нисам покупио. У ово време сам чуо друге како говоре о органима, бубрезима и путовањима од куће до аеродрома.

Четврто путовање је било крајем Мајаили почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је наређено од стране SS да идем са још једним човеком у мирдите (област у Албанији око 30км северно од Бурела) да преузмем две женеи доведем их до куће северно од Бурела где су „проститутке“ и Срби држани. Била је на периферији ограђена као логорса две куће, неков вврстом амбара и старијом кућом. Једном сам видео доктора тамо, Арапина доктора мислим, који је водио рачуна о људима. Преузели смо девојке у Мирдите и одвели их до куће истог дана. У то време сам чуо да имају ултразвучну опрему у тој кући северно до Бурела. Спавао сам негде другде и следећег дана сам се вратио у кућу северно од Бурела и речено ми је да одвезем два Србина и три жене. Мушкарци су доведени са друге локације у близини Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе, мислим. Одвели смо их до куће јужно од града (кућа-клиника) и употребљене су за „резервне делове“.

Сећам се да сам био веома несрећан јер су то биле Албанске девојке. И биле су младе. Први пут нисам знао шта се дешава, други пут сам мислио да је у питању проституција, али трећи пут када сам схватио о чему се ради био сам ужаснут и само сам желео да се сакријем. Ово су били добри војници али су ме стварно разочарали.Мислио сам да се боре у рату али ово је нешто сасвим другачије.

Након четвртог путовања рекао сам им да сам болестан. Заиста сам и био болестан али сам команданту рекао да је у питању упала плућа и да морам да одем.

Извор каже да је извршио још неколико других путовања испоручујући Србе из Пешкопија до околине Бурела. Рекао је да је у разговорима након свог последњег путовања схватио да су његове сумље биле исправне. Разговара је са другим бившим саборцима ОВК који су спровели сличне испоруке и који су извршили касно ноћне и ранојутарње брзе вожње од куће-клинике до аеродрома Ринас. Извор каже да су возила користила задњи улаз на аеродром (верујемо да извор можда прикрива – умањује своју улогу у испоручивању до аеродрома). Пружили смо извору слике 8 различитих кућа из Албаније. Показао је на осумљичену кућу јужно од Бурела и рекао је да је то место где је извршио највише испорука у централној Албанији и где је видео индикцаје привремене клинике. Извор је био изненађен што види да је кућа офарбана бело (ранија слика куће у нашем поседу показује да је боја била бледожута). Извор ј ерекао да верује да су људски остаци закопани иза куће и на оближњем гробљу.

Извор#4

Овај човек је био умешан у закопавање Српских цивила убијених у околини Ђаковице. Такође је био укључен у најмање 3 транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

После рата било је освете. Онда су почели да померају (живе) људе у Бичај и друга места (у Албанији). Било је такође и камиона са медицинском опремом и залихама из Приштине, Ђаковице, Призрена, (тамошњег КГБ), пребачених у Албанију. Одвели су групу људи, живих, из Призрена преко границе код Врмица дуж главног пута… Друга група је одведена преко Паштрик планине у Тропоју. То није био главни пут. Био је довољно широк за једно возило.

Наређено ми је од стране човека из јединице Џавида Елшанија (извор каже да је Елшани командовао 128 специјалном јединицом ОВК којаје носила црне униформе) да помаже у транспорту. Рекли су нам да идемо у Кукеш, а онда Бичај. Четворици нас је наређено да урадимо ово, али било је и других. У првој групи је било 15 или 20 људи, сви мушкарци. Били су здрави и јаки старости од касних 20-их до касних 40-их. Били су обични цивили Срби. Сељаци. Прва група је била из Зочишта, Ораховца, Мушутишта (село близу Суве Реке), Љубижда, Ретимља. Камион који смо користили је био обичан камион, попут камиона хладњаче. Није имао клима уређај нити ишта друго. Мислио сам да ће бити убијени али нам је строго наређено да не повредимо заробљенике, да не тучемо заробљенике и да им дамо храну и воду. Ово је било након осветниочких убистава, крајем Јула или почетком Августа.

Два аутомобила су ишла испред нас да осигурају да нас никонеће заустављати. Али никонас није зауставио. Седео сам поред возача. Стигли смо до границе брзо за 40 минута. Али пут на Албанској страни био је лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бичај. Возили смо до куће на периферији села. Друга група (Албански мушкарци) је била тамо и одвела заробљенике у кућу. Тамо је би оједан човек кога су људи звали доктор. Био је то Албанас са Косова. Људи у кући су поново причали о томе како заробљеници не смеју да буду малтретирани.

Други транспорт се догодио 4 или 5 дана касније. Било је 20 или 25 људи, углавном из Ораховца и Ђаковице.

Преузели смо их у близини ауто-школе у Призрену. Био је дан. Како возите са леве стране, према Албанији, ауто-школа је са леве стране и људи су тамо преузети. Камион је већ био тамо када сам стигао. Људи су билиистих година и здравља. Нисам препознао ни једног од њих. Било је мрачно у камиону. Упутили смо се ка граници, овог пута смоишли маленим путем кроз Насец преко планине Паштрик. У близини границе смо предали људе другој групи која их је одвезла у Албанију у Тропоју.

Након тога су престали да ме користе, али знам од других да су се транспорти наставили, најмање још у току 1999.  Трудили су се  да не користе исту групу  људи превише пута за транспорт са Косова.

Извор је рекао да је касније посетио затвор у близини Кукеша где је држано више Срба. Рекао је да су му надређени рекли да су неки од заробљеника пресељени у централну Албанију. Рекао је да је чуо да су тестирања крви и урина спровођени над заробљеницима. Рекао је да му је неколико оперативаца нижег ранга причало о томе да су Срби били искоришћени због својих органа и да су вађења спроведена негде у централној Албанији.

 Извор#3

Овај човек је одбио да одреди своју улогуу транспорту Срба у Албанију, али је назналио да је као возач и официр безбедности извео бар 3 путовања до околине Бурелија 1999. и 2000. и да су делимично у вези са тим што су заробљени Срби били држани у Албанији. Извор је описао једно путовање приликом кога је возио свог надређеног (оперативца ОВК) до куће јужно од Бурела. Тамо је његов надређени упућивао људе који су закопавали или поново закопавали људске остаке у врећама. Извор каже да је из кола гледао како је 10 до 20 тела закопано на малом гробљу око 1км удаљеном од куће. Извор је рекао да је човек који је управљао закопавањима Бесим Вокши. Показали смо извору слике 10 кућа из Албаније а он је изабрао исту кућу коју су и други индетификовали. Извор је такође рекао да је кућа, која је на фотографији офарбана бело, била офарбана жуто.



Клинт:

Као што ћете видети, неке од ових описа је тешко испратити. Мислим да би нашем истраживачу било од суштинског значаја да овај материјал прегледа уз мапу.

Мораћу да нађем начин да вам проследим детаље о локацији 3. Наш истраживач можда има више локација сада.

Сведок „Н“ каже да поседује лично знање о седам испорук адо Албаније. Био је возач.

Локација Један: Тропоја. Више гробова (очигледно не један заједничко гроб). Транспорт се догодио 2.августа или око тог датума 1999. Тела су однета из околине Пећи.

„Када се возите у Тропоју, око 1км или 2-3минута вожњескренете десно према Хошај. Прођите мост и идите на север. Прођите Гостуран, још увек идите на север, онда нешто касније прођете 2 извора са десне стране а онда постаје стрмије и кривудавије све до Маје Шкелзенит. Све до краја кривина имате букову шуму а када прођете кривине углавном имате зимзелено дрвеће иако прилично ретко. Сада када пређете кривине скрените десно на шумски пут. Ту је сада део планине који се дијагонално протеже од Тропоје у правцу северозапада. Ствар је у томе да возите око брега или литице, како год је звали, кроз углавном зимзелену шуму а кад заокренете видећете „понорницу“ (поток који нестаје, поток који иде под земљу). Стаза је веома стрма. Постоји неколико стаза са десне стране када пређете кривине. Мислим да је или трећа или четврта. Али не збуњуј те се. Морате обићи литицу и видети поток како иде под земљу. Ако промашите стазу онда се вратите и идите другом јер само једна стаза води око литице. Зато када видите поток возите лагано дуж корита потока. Возите до краја када понире у земљу. Онда обиђите поток и возите до малог платоа на левој страни потока на левој страни потока. Плато је негде у средини између краја потока и планинског гребена са те стране. Са платоа на горе видећете велике стене и стазу којаиде поред гребена до врха изнад. Са платоа гледано на доле видећете поток. Раздаљина од краја потока до места је 50 метара ваздушном линијом. Али када возите од краја потока до места имате око 100 метара. Возите скоро до краја платоа, где почињу стене. Ту је. Видите колико далеко камион може да иде а онда станите на углу. Копајте ту. Када смо били тамо видели смо неко мало предузеће на платоу. Место је на 1600 (метара надморске висине) до 1700 (мислим да се то заснива на информацијама са наше мапе.

Локација Два: Кукеш

Тела однета из области Сува Река. N је видео тела обмотана у сиву војничку ћебад. Углавном мушкарци  али и неколико жена. Утоварена тела и сипан је „Капорит“ прах да се прикрије смрад. Одвезена до Кукеш, а затим скренули ка југу и возили до села по имени Нанга… испред Бичаја.  Онда су скренули лево до Маје Гјалице.  Не идите у Бичај.

Пут је на равном тлу а онда изненада постаје стрмо. Шума кроз коју смо возили (шумским путем) била је мешовита. Има и високог дрвећа такође. Као дигресија, говорио је о затвореничком кампукоји је претходно био са друге стране планинеу близини извора потока који је текао ка Косову. Камп је био око 50 км низ поток. Већина заробљеника тамо су били, према N, бивши МУП и ВЈ који су били претходно држани у селу Зрза на Косову а онда одведени у Албанију почетком Јула. Радили су као дрвосече. Камп се састојао од 10 барака. Заробљеницим су дата Албанска имена. Након неких гласина и буке око кампа, заробљеници су одведени на другу страну планине где је формиран нови камп и где је доведено више Срба. Милири ми је рекао да у неки од њих умирали од исцрпљености и наводоно били закопани у близини места где је његов товар био избачен. Такође, камп је, каже он, „високо опсежних припрема“ за оне Србе кој иће постати донатори органа. Тако смо се возили кроз шумудок нисмо стигли до извора. Извор је био на чистини која се налазила нешто мало изнад шуме. Бараке су биле тамо такође. N каже да је видео неколико заробљеника тамо. Камион није прошаоизвор. Окренули смо камионе право низбрдо око 50 метара где се налазила једна огромна распукла буква која је означавала улаз у шуму. Стали смо неких 10 метара пре распуклог дрвета јер је било стрмо и камион је био истоварен а тела су однета низ падину у шуму. Када смо стигли на локацију видели смо Енвера Цоколија из SHIK. Око 15 рупа је већ било ископано када смо дошли. Два леша у једну рупу. Било нам је потребно сат ипо да завршимо. Место је било забачено. Личило је на Афганистан, само са више дрвећа. Рупе су биле иза дрвећа и и протезале су се у распону од 2 до 15 метарадубоко у шуму у правој линији. Рупе су биле прилично плитке и када су тела закопанавише земље је стављено на рупе заједно са опалим лишћем и малим гранама. Видео сам жбунове малина испред дрвећаи око кампа.

Локација Три: Фуше Круја

Немам белешке за ову локацију проследићу вам их касније.


О С Е Т Љ И В О

Хозе:

По распореду одлазим из Сан Франциска у понедељак 16 Јуна. То ће ме одвети у Подгорицу у среду ујутру. Планирам да одем са мојим истражитељем до локације у близини Бурела да узмем GPS очитавања и надам се, потврдим могући други локалитет у близини куће. Такође се надам да ћу потврдити ствари са Z. Тада би кренуо на Косово… надам се до недеље. Из Београда за Париз а онда у САД у петак 27. Јуна.

Пишем вам да би вам пружио преглед информација које смо развили током протекле године а тичу се судбине Срба и других отетих или нестали х на Косову и у Албанији.

Иако потпуна слика тога шта се догодило овим људима, кад и зашто, још увек није изашла на видело, имамо вишеструке (углавном анонимне) изворе који су нам рекли:

1. Између 50 и 300 људи је држано од стране људи са јаким везама у ОВК на локацијама у близини Тропоје и Кукеша (Бичај). Велика већина ових људи су били Срби са Косова. Према нашим изворима, неки од заробљеника су још увек били живи и задржани у Албанији све бар до лета 2000. Ова информација се заснива на интервијуима са овим изворима:

*Три човека (ниско рангирани чланови ОВК) кажу да су превозили Србе са Косова у Албанију у бар шест различитих прилика почевши од Јуна 1999. Двојица ових извора такође кажу да су превозили мањи број заробљеника са локација у северној Албанијиј до кућа у близини Бурела, у централној Албанији.

*Један човек (такође нижег ранга у ОВК) изјављује да је видео Србе који су држани на локацији у близини Тропоје (такође у лето 1999).Дао нам је имена четворице од ових Срба које сам већ раније добио.

*Још један оперативац нижег ранга ОВК је описао виђање Срба држаних у заробљеништву у селу на Косовској страни границе на путу за Тропоју. Каже да када се вратио у село у Септембру 1999 речено му је да је већина Срба одведена у Албанију.

*Један Косовски Албанац који је држан у бази ОВК у Кукешу каже да је видео бар три Српска цивила такође затворених тамо и чуо о другима који су одведени у Бурел.

*Један бивши официр ОВК средњег или нижег ранга који је такође известио о постојању затвора у северној Албанији.

*Један бивши официр ОВК средњег или вишег ранга (који је био повезан са покојним командантом Дринијем) такође извештава о постојању затвора у централној и северној Албанији.

2. Тројица људи који су помогли у транспорту Срба са Косова до Албаније кажу да су примили необична наређења да не повреде заробљенике (необична у смислу да је ово био први пут да су добили такву врсту наређења. Посебно им је речено да не ударају заробљенике у торзо пушкама или другим тупим предметима. Двојица од ових људи кажу а су након доласка на места испоруке у Албанији заробљеници проверавани због знакова пребијања као што су модрице.

3. Срби живи одведени у Албанију су у главном били мушкарци цивили између 25 и 50 година. Један од људи који је превозио Србе пријавио је да је видео Српкињу међу заробљеницима који су на крају одведени у централну Албанију (Бурел). Овај извор и још један други „транспортер“ су описали присуство „проститутки“ из Албаније и других земаља у заробљеништву у централној Албанији заједно са Србима.

4. Три извора описују два доктора Косовске Албанце (приложио сам њихова имена) који су били присутни у затворима у северној Албанији и на локацији у централној Албанији. Прецизна улога доктора остаје нејасна али два извора кажу да су доктори (и бар још један доктор из Арапске земље) прегледали заробљенике и изгледа да су имали ауторитетну позицију. Ови извори кажу да су верују како су доктори такође помагали у спровођењу медицинских тестова над заробљеницима иако ни је дан извор није пријавио виђење спровођења ових тестирања. Двојица од ових извора кажу да су „чули“ да је ултразвучно испитивање спроведено над заробљеницима.

5.Два извора (два од три транспортера) описују превожење заробљеника од заатвора у близини Кукеша (Бичај) до друге локације у близини Бурела. Ови извори су детаљно описали кућу где су заробљеници одведени. Трећи извор (бивши официр ОВК високог или средњег ранга) дао је физички опис куће и њене околине који се блиско поклапа са детаљима добијеним од прва два извора. Један од извора кога ћу звати „М“ упутио нас је до куће јужно од Бурела којаје одговарала описима. Направили смо слике те куће и показали другом извору, „А“ заједно са сликама 10 других кућа сличног изгледа. „А“ је изабрао ту кућу између осталих и рекао да је то локација где је извршио три испоруке Срба почевши од касног лета 1999 завршивши у касно лето 2000.

„М“ и „А“ (које смо срели преко одвојених различитих веза изгледа да се незнају међусобно)обојица кажу д асу веровали да кућа у близини Бурела има медицинску опрему која је кориштена да се изваде органи заробљеницима. „М“ каже да је то схватио од других који су били на локацији док „А“ описује одлазак у улазни хол куће и сусрет са мирисом „налик болници“ за који верује да су анестетици.

Трећи извор, бивши ОВК средњег или високог ранга, такоже описује како је привремен аклиника постављена у кући у централној Албанији (вероватно користећи медицинску опрему украдену из болнице и клиника са Косова) и како је употребљена да се изведу вађења органа.  Међутим, овај извор није хтео да  потврди локацију куће упркос пружању физичког описа области.

Ови извори су рекли како су органи одвожени до аеродрома Ринас поред Тиране, око 2 сата вожње од куће а одатле авионом до Истабула. „А“ је можда возио органе до аеродрома бар једном приликом, иако одбија да пружи специфичне детаље о томе.

Ови извори кажу да су људски остаци закопавани близу (иза) куће и на једној или две локације у близини.

Сви наши извори кажу да су ову операцију координирали чланови ОВК средњег и високог ранга. Мељутим, само неколицина сведока је била вољна да именује официре ОВК који су били присутни када су заробљеници доведени на Косово. Једно од имена које се јавља у том контексту је име Исмет Тара у Ораховцу. Један од транспортера каже да је Тара био присутан у бар једној епизоди када су Срби били окупљени на Косову и одведени у Албанију. Међутим, многи извори су били вољни да именују људе з акоје су веровали (или им је речено) да су били умешани.

6. Три извора су пријавила да су видели медицинска документа са детаљним спецификацијама о извесним заробљеницима. Један извор бивши официр ОВК средњег или високог ранга каже да су ова документа биал суштински део трговине органима и употребљавана да спаре „донаторе“ са примаоцима.

7. Три извора су описали како су лешеви такође превожени са Косова у Албанију да би се сакрили докази убиства цивила. Међутим, само један извор (један од транспортера) каже да је стварно био сведок овога.

*** КРАЈ ПГП ДЕКРИПТОВАНЕ / ВЕРИФИКОВАНЕ ПОРУКЕ ***

„N“

„Имао сам три испоруке. Прву 20. Јула, онда 23. Јула и последња је била 2. или 3. Августа.

20. Јула пре подне био сам око Клине која је 30 км од Пећи. Дошао сам да видим мог надређеног Петрит Агушолија. Он је рекао да га је Решад Зајми замолио да нађе возача за неки посао. Знао сам да је та група опасна јер је позната по убиствима Срба у Пашино Село. У то време у Клини није било Срба. Речено ми је да треба да возим камион од Пећи до Призрена. Он ми је рекао да радим што ми се каже, да ћутим да заборавим све о задатку да бих могао да доживим старост. Дат ми је прашњав и прљави SAAB. Замрзавање (у контејнеру) није радило. Возио сам од Пећи до Призрена 80 км. Возио сам сат ипо. Петрит је био самном у камиону. По доласку у Призрен рекао ми је да кренем ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо крај Љутоглаве и скренули 1 км након Љутоглаве. Љутоглава је између Суве Реке и Призрена. 1 км после Љутоглаве скренуо сам десно. Тамо је била једна велика троспратна кућа са десне стране о тамо сам скренуо десно и возио између 100 и 200 метара. Тамо је било тридесет заробљеника, укључујући једну жену, који су нас чекали и 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно дуго пешачили. Били су прашњави и прљави и неки од њих су имали модрице. Атмосфера је тамо била нормална и испрва сам мислио да ће бити размењени за наше људе. Један војник ОВК је испитивао неколико Срба. Један од њих је рекао да је Драган Јаћимовић из Шилова. Имао је око 40 година. Шилово је у близини Гњилана. Други Срби су били из Ратимље, Оцеруше и Гњилана. Било је неколико људи са презименом Костић из Ратимља. Људи су присиљени да уђу у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит је сишао у Призрену. Двојица из ОВК су била самном у кабини целим путем. Нису били у униформама. Имали смо дискретну пратњу у Голфу 2 са 4 униформисана из ОВК у њему. Петрит је био обучен као цивил. Један од ОВК из кабине је био веома непријатан. Питао сам га за одредиште. Рекао ми је да ћути м и да возим. Возили смо се до Кукеша. Требало ми је сат ипо да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морине. Саобраћај је био веома густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћале и било је много камиона у оба правца. Али док смо напууштали Призрен морао сам да станем због проблема са гумом.

Тамо је стизала група од 15 заробљених Срба. Пресецали су пут. Пинцгауер џип је лагано возио испред њих са ОВК унутра. Четри или пет ОВК војника су ишли уз Србе. Застали су да попуше цигарету. Између људи сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око 30 година стар. Неки од Срба су имали униформе.Речено ми је д асу то заробљни припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног из ОВК шта ће урадити са њима. Рекао ми је да ће обарати дрвеће у Албанији. Група је скренула десно са главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Стигли смо у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш кренули смо другим путеми кренули на север а онда сам испоручио Србе. Тада сам се довезао назад у Призрен.

23. јули 9 – 10 преподне

Двојица из ОВК из камиона поново. Иста путања исти камион. Овог пута смо возили даље од претходне локације на путу за Суву Реку. Стигли смо на скоро 1,5 км испред улаза у Суву Реку. Онда смо скренули лево на неки сеоски пут. Чекала нас је ОВК група под вођством злогласног Исмета Таре, наводно из Суве Реке. Овог пута сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Осетио сам мирис крви и знао сам да су свежи. Оба пола, иако углавном мушкарци. Утоварили су лешеве у камион. Сипали су „Капорит“ прах ко ј користимо за дезинфекцију и смрад. Иста путања за Кукеш,  око 12.30 часова.  Овај пут сам скренуо на југ.  Лешеви  (сумљам да су из Суве Реке, Гњилана, Ораховца). Када смо стигли на место видели смо Енвера Цоколија из SHIK. До 1991. био је у Српском МУП-у у Приштини. Он је био поверљиви човек Башким Газидеде. БГ је био шеф SHIK у Беришино време. Пратња из Голфа 2 је истоварила камион. Поново су користили маске и рукавице. Око 15 рупа је већ било ископано када смо дошли. Два леша у једну рупу. Требало нам је сат ипо да завршимо. Место је било веома забачено. Личило је на Афганистан, само више дрвећа. Онда смо се вратили у Призрен, а из Призрена у Пећ где сам вратио камион људима који су ми га дали.

Непријатни тип из ОВК из кабине ми је рекао када је камион натоварен у близини СР: „Погледај ово добро. Мој брат је завршио у трепчи.“ Након што смо се вратили из АЛбаније непријатни тип ми је рекао да ћемо бити у контакту.

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #8 poslato: Jun 25, 2013, 19:21:29 »
2. или 3. Август

Било је око 10 или 11 ујутру. Незнам. Знам сигурно да је било пре подне. Добио сам позив од Непријатног типа. Незнам одакле је он али сигуран сам да није из Пећи. Рекао ми је да имам товар за превоз. Дошао сам у Капишницу у Пећи. Стари Мерцедес камион хладњача је био тамо. Већ је био натоварен са катанцем и ланцима на задњим вратима. Исти тим у Голфу 2 и двојица из кабине. Овај пут сам возио у Морину а не у Морине а онда до Тропоје. Требао нам је 1 сат и 45 минута да стигнемо до Тропоје из Пећи. Киша је ромињала код Морина. Иста процедура као пре. Све добро организовано. Гробови већ припремљени. Требало је сат ипо да се све заврши. Овај пут ми је било тешко јер је било високо у планинама и било је стрмо па сам имао проблеме са камионом док сам га возио до горе. Тројица су нас чекала тамо. Овај пут нисам знао колико је тела било бачено у рупе. Био сам у кабини сво време. Главна особа је из SHIK овог пута, иако није био присутан на лицу места био је то локални мафијаш из Дибре или Пишкопија – исто место. Његово име је Самури Амре. Сигурно знам за седам испорука до Албаније све укупно.

N је рекао да је 4 друге испоруке извршио његов брат. Питао сам га како је знао за имена људи из SHIK. Рекао је да је чуо двојицу у кабини како причају о типовима из SHIK и да је такође чуо да тренутни шеф SHIK Фатос Клоси нема појам о овим операцијама.

Р & С

Према Р, а ја мислим да његове речи имају кредибилитет, ништа се не може урадити на јужном Косову без кланова у Пећи и Призрену, ништа што је у вези са организованим криминалом (дрога, проституција, цигарете, оружије, прање новца итд).

Према Р, Даут Харадинај и Наим Маљоку су лично главни за Пећ, Ђаковицу и све доле до Јуника а линија поделе иде кроз долину Метохије све до Милешева. Каже да је Маљоку веома моћан и скоро равноправан партнер Рамушу. Финансирао је и донео много оружија пре и у току рата. Прилично је умешан и у посао са наркотицима. У другом сектору који се састоји од Призрена, Суве Реке, Ораховца, Урошевца (Феризај) и дела општине Малишево била је друга група, аутономна али још увек под Рамушем и Даутом Харадинајем. Обласни лидери (вође) били су Ислам Кастрати, Шићири Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране крај Призрена док су Кастрати и Ђељај баш из Призрена. Био је официр ОВК у Урошевцу по имену Насер који је снабдевао другу групу заробљеним Србима из своје области. Р није могао да се сети његовог презимена. Рекао је да је ОВК из његове зоне куповао Србе из северниох Општина (област) такође.

Даут Харадинај је био главни за ОВК базе у области Тропоје од 1998. Р је био много пута и лично комуницирао са Даутом и Рамушом, али много више са Даутом. Чак и у току и пре бомбардовања неки Срби су одведени тамо као заробљеници али главнио одлазак се догодио убрзо након рата. Као што су ми остали рекли, Р ми је рекао да су Рамуш и Даут тражили од локалних команданата ОВК да се уздрже од даље освете почетком Јула 1999. Са друге стране организовали су киднаповања преосталих Срба у областима под њиховом контролом и њихову депортацију у северну Албанију. Наставили су са егзикуцијама као одмазфом али су их боље контролисали. Рамуш је дао строга наређења локалним командантима да му рапортирају ако ухапсе било ког Србина. У области Ђаковице значајни део овога је урађен уз помоћ Џафера и Гено Пожега и извесног Насера који је био специјалиста за поправку гума раније.

У Призрену Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у хватању живих Срба. Пуно је уживао мучећи их. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ознакама ОВК. (С је потврдио ово и рекао да је ЏЕ рођен у веома сиромашној породици и да је починио своје прво убиство када је био веома млад. Убио је више полицајаца пре него што се рат разбуктао и још више цивила и такође Албанаца који су осумњичени з асарадњу са Српским окупационим снагама. Веома је бескрупулозан а чак је убиои два веома блиска сарадника јер су га преварили за малу количину наркотика вредну само 2000$). Р је рекао да су Џавид и Даут у веома добрим односима. Елшани је водио логор у селу Насек крај Призрена и такође организовао два погора за заробљене Србе у северној Албанији. Један је био у Бичај, јужно од Кукеша а други је био на планини источно од Бичаја – то је где је наша друга лоокација – N је рекао да је постојао логор поред гробних места, (С је потврдио да је „момак“ (тип) организовао бараке за Србе и храну у Албанији).  Елшани је блиско сарађивао са Кастратијем и породицом Ђељај из Призрена.

Ислам Кастрати поседује ресторан „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац Српског МУП – а.  Он је глава породице.  (С ми је рекао да  нико не може да води било какав  посао или да отвори било шта у Призрену без његовог благослова). Остали чланови породице су Даут, надимак Дачи који је сексуални манијак и према Р и према С, онда Фадил који је тешка пијаница и често је у Елбасану у Албанији, Реџеп и још неколико других чијих имена Р није могао да се сети. Они су у изузетно добрим односима са Рамушом и Даутом Харадинај.

Друга породица Ђељај ј еврло блиско повезана са Исламом. Шаћири Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник је ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Име његовог брата је Феим. Према С и Р, Шаћири је изузетно интелигентан и има улогу саветника (consigliore – konsilijere) Исламу. У суштини он је Исламов мозак.

Интересантно је да су све ове породице, Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена у северној Албанији. Име племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су рођаци док Елшани им нису рођаци али су из истог племена и породица Елшани одржава одличне односе са друге две породице деценијама. Све ове породице су тешко умешане у послове: наркотика, проституције, рекетирања, изнуде итд.

Р ми је такође дао још неколико других имена умешаних у сличне „пословне активности“. Поменуо је извесног члана ОВК Даут Лауша из Суве Реке којим је помагао да сакупе Србе.

Такође да кажем да ми је Р рекао да је половина Харадинај и Маљоку племена живела са друге стране границе у области Тропоје. Даут и Рамуш, али посебно Даут има изузетно добре везе (односе) са средњим Истоком (Блиски исток) и Турском. Многи исламисти су долазили у ОВК базе у Тропоју и Кукеш пре и у току рата.

Р мије рекао и да је много Срба радило на фарми на северу када је он био тамо. Рекао ми је да су они такође имали наређења да уклоне лешеве са одређених локација и однесу их у Албанију и да тако уклоне доказе. У јесен 1999. ОВК је много више користила планинске стазе и путеве или долине малих река да транспортују и мртве и живе Србе јер је било много теже возити преко границе.

С је коначно споменуо једно име у вези са трговином органима: Алија Љуљаји из Елбасана. Такође у истим „пословним активностима“ и са добрим контактима у Турској и „неким другим земљама“ у тој регији. Он је доносио новац од органа „њима“. Ко су били „они“ било је моје питање. „Па Џавид… и неколико других. Џавид нема душу па ми не смета да кажем ењегово име у вези са овим послом.“

Р је ода упитан о Алији Љуљају. Брзо је одговорио д ага зна и да је он рођак Ислам Кастратија и Шаћири Ђељаја и добар другар Даута.

Р ми је рекао да су користили многе који су избегли мобилизацију да изврше прљаве ствари за ОВК као што су ископавање и транспорт лешава у Албанију или су неки приморавани да убијају Србе и Албанске издајнике плус многи су обавезни да плаћају новацза заштиту и тако надокнаде дуг за Албанску ствар. „На овај начин сви су некако били умешани у нешто прљаво и није било излаза“.

С ми је рекао да су многи Срби доведени високо у планине да би им се „крвна слика побољшала“.

Давана им је добра храна и имали су напоран рад на фармама и секли су дрва. Након неког времена, када су добили наредбе за органе, одводили су их до Бурела где су чекали до операција. На дан пре операције они су одвођени до Фуше Крује, или боље речено до ранча у близини, источно од градића. Тамо би их такође бацили пошто би узели све што им је вредело од њих. Тако да су места закопавања на приватној земљи. Такође је поменуо неко гробље у близини града али без детаља. Онда је коначно потврдио да је Елшани тешко умешан у посао. Када сам га питао за Ђељаја и Кастратија његов одговор је био: „Па… срање, па… логистика, … зваћу вас поново“.

С је рекао да је од прва два Србина извађено само два бубрега и да су онда убијени. Намера је била да се продају на тржиште. Касније су то чинили много боље и зарађивали до 45000$ по особи. Највећа испорука је била када су одрадили 5 Срба заједно а онда право на аеродром. Рекао је да су узели право богатство тада. Друге испоруке су биле обично од 2 или 3 Срба. Рекао је да је Даут Харадинај долазио у Тирану неколико пута да види како то иде и има је једну свађу са једном породицом у Фуше Круја али се онда све смирило. Каже да је Рамуш долазио у Тирану неколико пута. Незна ништа о Рамушином директном учешћу у овоме али мора да еј знао за то и препустио све Дауту. Такође је додао да није много људи било директно умешано у ствари са органима. Локални команданти ОВК су били у обавези да предају своје заробљенике Елшанију и Дауту, док возачима и обезбеђењу уопште није давано много новца.

Рекао ми је да су обично летели комерцијалним летовима понедељком и средом до Истамбула. Рекао је да је капацитет авиона био 70 до 80 путника. В је потврдио јутарњи лет понедељком за Истамбул. Био је нем за остале детаље осим што је додао д аје операције такође рађена у Бурелу јер је био само на 2 сата од аеродрома и да је такође постојао затвор за Србе у Круји централној Албанији, где су чекали операције у Фуше Круји.

С ми је рекао да није било проблема на аеродрому у Ринасу. Људима који раде тамо је дато нешто новца да зажмуре а исто тако и у Истамбулу.

Важно је знати да је Фуше Круја потпуно настањена људима из Бајрам Цурија и Тропоје у време комунистичког доба и да је то опасно место. Ако знамо да су Харадинаји повезани породичним везама са Бајрам Цуријем и Тропојом, слободно можемо закључити да имају добре контакте са својим рођацима који живе у Фуше Круји као и чију су земљу и фарме користили за ово.

придружио ОВК у септембру 1998. Он је из предграђа Призрена.

Прва испорука:

Каже да је добио наређење 2. Јула од свог команданта да иде до Суве Реке до Урошевца са још једном војником (колега возач) и испоруче папире високом официру ОВК и да након тога уради шта год му буду рекли. Било је око 10 пре подне. Чекали су у некој кући до 2 поподне (ту су и ручали) а онда им је речено да возе до Талиновца и покупе још једног војника ОВК (зваћемо га трећи човек од сада па на даље) на излазу из Урошевца. Возили су бели VW комби. Покупили су тог човека, В се сећа да га је видео у Приштини два пута.

Возили су до Талиновца а онда још 100м северно а онда отишли до куће у чијем су подруму била петорица Срба које је држала ОВК. Видео је два старија човека шездесетих година, два младића, можда у касним двадесетим или раним тридесетим годинама. Билису веома прљави са модрицама по глави. Један од њих је носио кошуљу ВЈ. Ту је такође била и једна жена, можда у касним педесетим. Трећи човек их је псовао и викао да Срби морају да плате све што су урадили Албанцима. Зграбио је једног од старијих мушкараца и питао га је за сина. Старији човек је ћутао а онда га је Албанац ударио песницом и Србин је пао. Добро је погледао млађе Србе и извео их је напоље. Ставио им је лисице и увео их је у комби. Онда су се њих тројица одвезли назад до Суве Реке и тамо преноћили. Веом арано ујутру једна ОВК патрола је довела још једног Србина тамо. Трећи човек је разговара са њима и дао неки покрет патроли и увео Србина унутра. Било је око 6 ујутру.

В им је донео доручак. Каже да је био изненађен што је храна била толико обилна за затворенике. Око 6.30 ујутру заједно са трећим човеком дошао је још један Албанац обучен као цивил. Наредио је Србима да скину кошуље и питао их је да ли су тучени моткама или пендрецима или било чиме. Срби преузети у Талиновцима су рекли да су примили неколико удараца у главу и то је све. Тада им је речено да се обуку и око 7 су били на путу за Призрен. В је био изненађен начином на који је поступано са њима. Мислио је да ће бити размењени за заробљене Албанце. Након доласка у Призрен направили су паузу од пола сата а онда је седморо њих наставило према граници. Било је 4 Албанаца и 3 Србина у задњем делу комбија. Ставили су повезе преко њихових уста, већ су имали лисице и речено им је да буду тихи или ће бити убијени на месту. Прешли су границу без проблема. Претиснули су сирену поздрављајући немце и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама које су се враћале. Прво су возили до Кукеша тамо су покупили још једног Албанца који је сишао код Бичаја, јужно од Кукеша. Такође су четврти човек обучен као цивил и трећи човек из Урошевца изашли код Бичаја. Тамо су примили два друга Албанца (па, касније се испоставило да је један од њих Арапин из Египта) и возио их све до Бурела у централној Албанији где су испоручили Србе.

Требао им је цо дан да стигну тамо јер је пут био ужасан. Типови које су покупили уопште нису били комуникативни. Један од њих је живео у Турској 5 година и рекао им је неколико речи о томе где да возе.  (Касније када сам разговарао са  В рекао ми је да се осећао веома  непријатно са овом двојицом. Нису дозвољавали њему и његовом колеги уопште да разговарају и тражили су им два пута да стану да би могли да распросту тепихе и моле се. Рекао је да је касније чуо од трећег човека да је други „молилац“ био Египћанин.

Друга испорука:

Следећег дана су се вратили на Косово и одмарали до 14. Јула. Онда су В и његов колега возили у Грековце, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле су отишли до другог села које се зове Дубрава а онда назад у Грековце а онда источно од Грековца поред два манастира где су преузели три Србина на обали реке Сушница. Касније на повратку у Призрен када су кренули главним путем преузели су још два Србинаод јединице ОВК. У ствари један од њих је био Словенски Муслиман. Није ми рекао како је то знао. Били су ужасно пребијени и рекао је да је касније задњи део његовог комбија био умрљан крвљу. Такође су добили два војника ОВК као пратњу у комбију и тада су имали мали камионет иза себе.Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу локалног Албанца и тамо је такође било 6 Срба у камионету који се зауставио близу њих. Сви су одведени у исту кућу. Ту је била са њима и једна девојка Циганка и једна старија жена. Циганчица је одведена те ноћи. Чуо је д асу је војници ОВК силовали. Никада је више није видео. Следећег јутра су преузели 3 Србина из групе доведених претходоног дана.

То јутро је у Тусусу дошао трећи човек из претходне испоруке и покупио млађе Србе који су добро изгледали. Онда су се сви (три Албанца и три Србина) одвезли у Кукеш где су поново срели Турског Албанца, овога пута самог. В каже да је трећи шовек поздравио са „Здраво Махмут“ док је овај одговорио Селам Алејкум или нешто на Арапском. „Махмут је рекао нешто као да каснимо и да би требали да се боље држимо договора и да ће авион чекати. Овај пут смо се возили до Фуше Крује. Стигли смо касно ноћу. Ужасна вожња.“ Рекао је да је возио до ранча у близини тог града. (Поново касније у разговору сам сазнао да су затекли 4 Арапина и 2 Албанца унутра који су се такође вратили са севера, из Бајрам Цурија. Два Арапина су били у униформама ОВК. Рекао је да се осећао ужасан смрад у кући и да су свугде по зидовима били исписани стихови из Курана). Закључали су Србе у једној од соба. Следећег дана су се В, његов колега возач и трећи човек вратили на Косово. При повратку их је трећи човек упозорио да држе језик за зубима и да ће бити одговарајуће награђени. Објаснио је д асу рат и хаотични вакум након њега савршена ситуација за посао „јер већ су добили много наруџбина и да требају да убеде клијенте да не лажу и да је Махмут од велике помоћи“. Већи део времена је трећи човек причао В-овом колеги возачу. Он је такође рекао да му се „они“ не свиђају али да добро плаћају. Питао сам ко су „они“ а В је само одговорио: „Клијенти“.

Трећа испорука:

Након овог имали су одмор три дана. У међувремену је друга група узела његов комби и извела вожњу до Кукеша и вратитли се истог дана. Онда 18. Јула В је имао још једну испоруку, овог пута само до Бичаја. Преузели су три Србина у Сувој Реци рано ујутру. Трећи човек им се придружио у неко време пре границе у другом комбију а онда је прешао у В-ов комби. У другом комбију су била двојица Срба. Заједно су стигли у Бичај где су их испоручили локалним људима који су радили за „једну чувену породицу“. Вратили су се у Призрен истог дана.

Четврта испорука:

Након овога В је био на „одсуству“ до 19. Августа док је његов возач колега одрадио још неколико испорука и још две групе. Онда 19. Августа његов колега возач и трећи човек су га позвали да им се придружи. Прво су возили до Ландовица а онда до Пиране где су се зауставили поред реке Дрини и Бардхе. Преузели су из шатора 10 до 12 Срба и убацили их у мкамион (овога пута је то био црвенкасти прашкасти Волво камион), а онда су између Пиране и Ландовица узели још 6 или 7 Срба. Трећи човек је објасни о да ће бити лакше ако их све одједном пребацимо у Албанију јер све постаје осетљивије и не би волео да се коцка ако буде проблем са КФОР и другим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш тог дана и преноћили на оближњој фарми Где је већ петоро Срба држано у заробљеништву. Следећег јутра су он и трећи човек заједно са колегом возачем наставили до Бурела са 4 Србина у комбију док су остали задржани у области Кукеша. Овог пута су возили до другог дела Бурела до куће чија је унутрашњост личила на малу клинику. Кућа је имала само приземље и изгледала је као да је ту раније био ресторан. Трећи човек је рекао да већина „органа“ иде на Блисики Исток, посебно у Дамаск, „онај у Сирији“ објаснио је. Поново су испоручили Србе локалним наоружаним људима и тамо је В приметио једног типа са тамнијом кожом и брадом којије лако могао бити Арапин. В и двојица других су преноћили у другом делу Бурела и отишли до Тиране следећег дана где је трећи човек посетио Махмута и Арапина ког је В срео први пут. Није био на састанку. Остали су у Тирани још један дан. А онда се вратили на Косово и то је било све.

В-ов колега возач му је рекао да је око 60 Срба одведено у Албанију од стране њихових група али је можда половина њих употребљена за ову „врсту посла“. Додао је да су неки од њих били „медицински третирани“ у Кукешу и Бичају али није знао да објасни како. Питао сам да ли су узорци крви узимани од Срба или шта је рађено а он није знао да одговори. Његов колега возач очигледно није био задовољан новцем који је добио. Рекао је да су Махмут са својим пријатељима, трећи човек и високи официр ОВК и Албански гангстери зарадили богатство док су њима дате мрвице. Колега возач је исмејао Махмутову причу да су имали велике трошкове јер су морали да изнајме млазњак итд. Махмут је рекао да органи не могу да трају вечно у фрижидерима итд.

На крају је додао да су Башким Ибрахими и Азем Хокса били главни са Албанске стране као људи који су радили за људе који су такође кријумчарили оружје за ОВК током рата. Није хтео да ми да имена „крупнијих риба“. Такође што се тиче стране ОВК готово није рекао ништа. Само је поменуо да су „веома важни људи“ умешани у посао и да се не усуђује да говори због сигурности његове породице. Каже чак и да су неке АЛбанске девојке католкиње са севера киднаповане и кориштене за „ову сврху уместо да буду ослане у Италију да се проституишу као многе друге“. Након свог последњег путовања није вршио нове испоруке иако мисли да посаоо и даље траје само без преноса преко границе. Једна ствар је била апсолутно позитивна а то је да Атлантска (НАТО) бригада није имала ништа са тим послом.


Уједињене Нације                              УНМИК                              Уједињене Нације

Референца: DOJ / DIR / 2774 / pec / 03                                                       12. Децембар 2003

Драги господине Сач,

Доле су дати детаљи везани за случај наводних Албанских ратних злочина, предмету недавних дискусија.

1.      Почевши средином 1999. (а вероватно раније), између 70 и 200 људи је силом одведено камионом и комбијем до приватних затвора у близини северних Албанских градова Кукеш/Бичај и Тропоју. Већина ових људи су били етнички Срби са Косова отети између Јуна и Октобра 1999. Срби одведени у Албанију су углавном били људи између 27 и 50 година. Почевши од Јула 199, према вишеструким изворима непознате поузданости, неки од ових заробљеника (24 до 100) су били пребачени из северне Албаније до приватне куће (или кућа) у близини града Бурел (или Бурели), око 110 км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема донета у кућу је коришћена од стране доктора да се изваде унутрашњи органи из заробљеника који су након тога умирали. Остаци су закопавани у близини. Органи су транспортовани до аеродрома Ринас крај Тиране (око 75 км западно од Бурела) и авионом превожени у иностранство. Поред етничких Срба, други заробљеници довођени у кућу су описани као жене „проститутке“. Бар две жене су можда из Мирдите, Албанија. Последња испорука заробљеника из северне Албаније до куће у близини Бурела је пријављена у пролеће или рано лето 2000. Године.

2.         Као додатак заробљеницима који су живи одведени у Албанију, непознат број лешева, з акоје се верује да су Српски цивили, су наводно транспортовани са Косова у Албанију где су закопавани на забаченим локацијама.

3.         Горе наведене информације су засноване на интервјуима са најмање 8 извора, чија је поузданост непроверена, сви етнички Албанци са Косова или из Црне Горе који су служили у ОВК. Према овим изворима, праспорт и хирушке процедуре су спровођене уз активно учешће и/или знање средњих и високих официра ОВК као и доктора са Косова и из иностранства.

4.         Кућа где је вађење органа наводно спроведено налази се 14,58 км јужно од Бурела, на приближно 41032’49’’ северне географске ширине и 20000’19’’ источне географске дужине. Кућа се налази у ссеоцету Куртешикоје се налази 6 км западно од главног пута који повезује Бурел и Клос (или Клоси). Раскршће земљаног пута до Куртешија је око 8,57 км јужно од првог моста од Бурела.

Г-дин Џонатан Сач
ICTY Вођа Мисије
за Косово и Македонију

5.         Ови извори су тражили да се њихов индетитет сакрије. Они су индетификовани бројевима.

Етнички Албанац са југозападног Косова који је служио као возач и борац ниског ранга у ОВК током рата. Извор 1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније.
Етнички Албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998. и служио углавном ако борац ниског ранга и возач. Извор 2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније.
Етнички Албанас са северозапада Косова који је био возач и официр безбедности додељен регионалном штабу ОВК на западном Косову. Извор 3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније.
Етнички Албанац из Црне Горе. Служио у ОВК као борац нижег ранга и возач. Извор 4 тврди да је директно учествовао у закопавању Српских цивилана Косову и у транспорту заробљеника са Косова до северне Албаније.
Етнички Албанац са Косова који је био официр логистике средњег рангау ОВК са блиским везама са Рамушем Харадинајем. Извор 5 тврди да поседује директна знања о транспорту заробљеника са Косова до северне и централне Албаније. Његова директна улога остаје нејасна.
Етнички Албанац из Призрена кога је ОВК оптужила за сарадњу са Србима. Одведен је у заробљеништво заједно са својим братом и држан у бази ОВК смештеној у фабрици у Кукешу. Пуштен је и вратио се у Призрен након рата. Тврди да је видео Српске заробљенике држане од стране ОВК у Кукешу.
Етнички Албанац са Косова који је служио као војник нижег ранга у ОВК. Извор 7 тврди да поседујеј директно знање о приватним затворима у северној Албанији.
Етнички албанац који је служио под покојним командантом Дринијем. Извор 8 тврди да поседује индиректнознање о транспорту заробљеника са Косова до северне Албаније.
Искрено ваш
Пол Е. Кофи
Директор
Одељења Правосуђа

ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА
ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #9 poslato: Jul 11, 2013, 18:40:43 »
K A Z A N I
(KLANJE SRBA U SARAJEVU)




ISTINA O ZLOCINIMA
_____________________________________________
Priredilii: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC


Iza naziva Kazani krije se jedan od skrivenih usjeka na Trebevicu. Na ovom zloglasnom mjestu pripadnici 10. brdske brigade, kojom je komandovao Musan Topalovic Caco, u toku rata surovo su ubijali gradjane Sarajeva, uglavnom srpske nacionalnosti. O tome se godinama saputalo, vrlo rijetko pricalo, a jos rjedje pisalo. Dani objavljuju izvode iz stravicnih iskaza koje su pred Okruznim vojnim sudom dali Cacini vojnici. Musan Topalovic nije bio na sudjenju: ubijen je 26. oktobra 1993. godine u dugo ocekivanoj akciji obracuna sa kriminalom. Ovim dossieom Dani istovremeno daju svoj doprinos aktuelnim raspravama o tome treba li pisati o "svojim" zlocinima i "svojim" zlocincima. Jedini pravi odgovor jeste da je to jedini pravi put. Ubistva u Kazanima su tamna mrlja na svijetloj ratnoj historiji Sarajeva. Najgore po ovaj grad je da se o toj mrlji suti. U toku sudjenja pominjane su enormne cifre nestalih civila; iz Kazana je izvadjeno i identificirano tek nekoliko desetina leseva. Istraga je prekinuta, sudjenje odrzano, cetverica vojnika ostala su u zatvoru gdje se i danas nalaze, a trojica upucena na neuropsihijatrijske odjele. Za zlocine pocinjene na Kazanima znali su najvisi vojni, policijski i drzavni duznosnici. Na isti nacin na koji se o Kazanima sutilo u vrijeme privodjenja civila, klanja i ubijanja - tajna o zlocinima kasnije je cuvana u strogo skrivanim dossierima. Sve do danas. Dani su u prilici da ih prvi otvore


UBISTVO LAVRIV VASILJA I LAVRIV ANE: Okruzni vojni sud u Sarajevu je 20. 12. 1994. godine proglasio krivim Ziju Kubata, Tucakovic Esada, zvanog Kliker, Tendzo Omera, Alibasic Asifa, Seferovic Samira, zvanog Ceble, zato sto su sredinom oktobra 1993. godine u Sarajevu, po naredjenju komandanta 10. brdske brigade (u daljem tekstu 10.b.b.) Topalovic Musana, zvani Caco, okrivljeni Tucakovic Esad, Tendzo Omer, Alibasic Asif i Kubat Zijo iz njihove kuce koja se nalazi u Pionirskoj ulici u Sarajevu priveli u Stab komande 10.b.b. na Bistriku Lavriv Vasilja i njegovu suprugu Anu, gdje su ih tukli, a zatim odvezli u dva automobila Kubat Zijo, Seferovic Samir, Alibasic Asif i Tucakovic Esad u pravcu Bogusevca na lokaciju tzv. Kazana, prirodnog usjeka u stijenama u zoni odgovornosti 3. bataljona 10.b.b., da bi se zatim Seferovic Samir i Turcalo Meho vratili u Stab 3. bataljona po Draskovic Milenu koja je bila tamo zatvorena i odveli je na lokaciju Kazana gdje su sve troje civila udarali rukama i nogama Kubat Zijo, Tucakovic Esad, Omanovic Suad, Tendzo Omer, a potom ih drvenim palicama tukli Omanovic Suad, Tucakovic Esad, Kubat Zijo, da bi Kubat Zijo uzeo noz koji je nosio sa sobom i zaklao Lavriv Vasilja presavsi mu nozem preko prednjeg dijela vrata, a Tucakovic Esad uzeo noz velicine oko 40 cm duzine i sirine sjeciva
oko 8 cm, zvani "granata", i jednim udarcem u vrat Lavriv Ane istu zaklao, prilikom kojeg udarca je odvojio glavu od tijela i gurnuo u provaliju, a Seferovic Samir, Tendzo Omer i Alibasic Asif koji su prisustvovali ovim ubistvima, iako ocevici, ovo ne prijavljuju organima gonjenja, pa izvrsioci ovih krivicnih djela nisu otkriveni u relativno duzem vremenskom periodu.


UBISTVO NIKOLIC ERGINA I JOVANOVIC DUSKA: Kadic Sead, zvani Guz, Hodzic Armin, Raonic Esad, zvani Eso Maskirni, Ljubovic Samir, zvani Mica, i Hasic Senad su proglaseni krivim zato sto su sredinom septembra 1993. godine u Sarajevu tukli pripadnike 1. bataljona 10.b.b. Nikolic Ergina, zvanog Ego, i Jovanovic Duska, zvanog Tarli, i to Bejtic Samir, Kadic Sead, a zatim ih Topalovic Musan, Hodzic Armin, Ziga Sabahudin, Bejtic Samir, Hasic Senad, Kadic Sead, Ljubovic Samir, Selak Mevludin i Raonic Esad odveli na lokaciju Bogusevac, uveli u zemunicu snajperskog voda gdje su ih tukli nogama i rukama da bi ih nakon toga ubili tako sto je Bejtic Samir uzeo u obje ruke sablju te je zabio u vrat Nikolica, a koja se nalazila u zemunici a potom Hodzic Armin zabada noz u tijelo Nikolic Ergina, a Jovanovic Dusku noz zabadali vise **** Topalovic Musan, poslije njega Hodzic Armin, Kadic Sead, a zatim tijela ubijenih odvukli do ivice Kazana da bi Bejtic Samir nozem odvojio glavu Nikolica od tijela, a potom oba tijela bacio u provaliju Kazana, a Raonic Esad, Ljubovic Samir, Hasic Senad koji su prisustvovali ovim ubistvima, iako ocevici, ovo ne prijavljuju organima gonjenja, pa izvrsioci ovih djela nisu otkriveni u relativno duzem vremenskom periodu.

UBISTVO SALIPUR PREDRAGA I RADOSAVLJEVIC BRANISLAVA: Tendzo Omer, Ziga Sabahudin, Alibasic Asif i Haracic Senad proglaseni su krivim zato sto su sredinom oktobra 1993. godine u Sarajevu, po naredjenju komandanta 10.b.b. Topalovic Musana, Bejtic Samir, Hodzic Armin, Ziga Sabahudin, Tendzo Omer otisli u stan Salipur Predraga u Sarajevu, Ulica Borisa Kidrica broj 3-15, gdje su pored njega u stanu zatekli i Radosavljevic Branislava, pa nakon toga iste odvode u Komandu 10.b.b. na Bistriku, gdje pocinje tuca te dvojice mladica, koje nogama i rukama tuku Ziga Sabahudin, Haracic Senad, Alibasic Asif, Topalovic Musan, a Bejtic Samir zeljeznom stangom po potkoljenicama, koljenima i clancima nogu, a zatim ih Topalovic Musan, Ziga Sabahudin, Haraèic Senad, Tendzo Omer, Alibasic Asif, Hodzic Husein i Omanovic Suad odvode automobilom na lokaciju tzv. Kazana. Topalovic Musan udara nogom u glavu Branislava dok je ovaj bio prislonjen na kamen, zatim vise **** zabada noz u tijelo Predraga, a zatim tijela bacaju u provaliju zv. Kazan, a Ziga Sabahudin, Tendzo Omer, Alibasic Asif i Haracic Senad koji su prisustvovali ovim ubistvima, iako ocevidci dogadjaja, ovo ne prijavljuju organima gonjenja pa izvrsioci ovih djela nisu otkriveni u relativno duzem vremenskom periodu.

UBISTVO KOMLJENAC RADOSLAVA I KOMLJENAC MARINE: Tendzo Omer, Alibasic Asif, Colak Refik, zvani Refko i Selak Mevludin proglaseni su krivim zato sto su krajem mjeseca juna 1993. godine u Sarajevu, nakon pogibije sestoro djece od posljedica agresorskog granatiranja u Ulici Dragice Pravice, po naredjenju komandanta Topalovic Musana Cace, priveli stariji bracni par Komljenac Radoslava i Marinu, invalide sa stakom, iz njihova stana u Sarajevu, Ulica Dragice Pravice br. 7, i to tako sto su ih Hodzic Armin i Bejtic Samir odvezli u komandu brigade, a zatim automobilom na lokaciju Kazana na Bogusevcu, gdje ih je Bejtic Samir predao Tendzo Omeru i Alibasic Asifu, prenijevsi naredbu da vojnici Selak Mevludin i Colak Refik ubiju ta lica, koji to cine tako sto Selak Mevludin nozem, koji mu je dao Tendzo Omer, ubija Komljenac Radoslava, uhvativsi ga rukom preko usta, oborio na zemlju, a zatim nozem prevukao preko vrata zaklavsi ga, a Colak Refik nozem, koji mu je dao Alibasic Asif, ubija Komljenac Marinu, uhvativsi je rukom za usta, oborio je na zemlju, kleknuo na koljena pored nje, drzeci ruku na ustima, nozem presjekao vrat sa prednje strane da bi nakon toga tijela bacili u provaliju.

UBISTVO VUCUREVIC ZORANA: Hodzic Armin proglasen je krivim zato sto je dana 25. 12. 1992. godine u Sarajevu, Hodzic Armin i Bejtic Samir odvezli vozilom marke "puch" na Bogusevac Vucurevic Zorana, pri cemu je Bejtic Samir sa sobom nosiotri flase razredjivaca, da bi po dolasku na lice mjesta Bejtic Samir odveo Vucurevic Zorana ispred linija koje drze snage Armije RBiH i lisio ga zivota pucajuci u njega dva hica iz pistolja "skorpion", a poslije toga les polio razredjivacem i spalio, da bi se Bejtic Samir vratio u komandu brigade, a Hodzic Armin ostao na duznosti, a koji je ocevidac dogadjaja, ne prijavljuje organima gonjenja, pa izvrsilac ovog djela nije otkriven sve do kraja 1993. godine.

KAZNE KOJE JE SUD IZREKAO OPTUZENIM: Okruzni vojni sud u Sarajevu je za navedena djela optuzenim izrekao kazne na osnovu kojih se vecina osudjenih odmah po izricanju presude nasla na slobodi - bilo po osnovu vremena provedenog u istraznom zatvoru, koje je bilo duze od izrecene kazne, bilo po osnovu cekanja pravosnaznosti presude za optuzene kojima su izreèene kazne zatvorske kazne u trajanju kracem od pet godina. Hasic Senad, Seferovic Samir, Ziga Sabahudin, Ljubovic Samir, Raonic Esad i Haracic Senad osudjeni su na kazne zatvora u trajanju od po 10 mjeseci, Hodzic Armin na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i 8 mjeseci, Kadic Sead na kaznu zatvora od 4 godine, Tucakovic Esad, Kubat Zijo, Colak Refik i Selak Mevludin na kaznu zatvora u trajanju od po 6 godina, a Tendzo Omer i Alibasic Asif na kazne zatvora od po 4 godine i 4 mjeseca. Uz ove kazne optuzenim Kubat Ziju, Tucakovic Esadu i Hodzic Arminu izrecena je i mjera obaveznog psihijatrijskog lijecenja i cuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

ALIBABIC ASIF: "Ne sjecam se datuma, znam da je bila 1992. godina, bio sam u rovu na Bogusevcu, bila je noc, spavao sam sa Selak Mevludinom, Colak Refikom i Tendzo Omerom, zazvonio je telefon, javio se Omer, razgovarao je sa nekim, a poslije je rekao da je to bio Caco koji nam je naredio da podjemo na mjesto zvano Bogusevac, sto smo ucinili ja i Omer, dosli gdje je bilo vozilo "golf ", Bejtic Samir je dovezao covjeka i zenu stare oko 60 godina, zena je imala staku pa smo ovo dvoje lica odveli ja i Omer u moju kucu, kuhali im kakao. Putem radio-veze Caco je nazvao Omera, cuo sam da govori o nekim paketima, da je rekao: 'Nemojte da vam ja dole dolazim.' Poslije razgovora Omer je rekao: 'Moramo odmah u rov.' Sjeli smo u vozilo, ja, Omer, covjek i ta zena, marke "golf", i krenuli ka Bogusevcu gdje smo parkirali vozilo i kretali se ka zemunici, zena se tesko kretala pa sam joj ja pomogao. Kada smo stigli u rov, zatekli smo Colaka Refika i Selak Mevludina, koji su tek ustajali. Covjek i zena su sjedili ispred zemunice, bilo je hladno, Zeni smo dali deku. Omer je pozvao u rov mene, Mevludina i Refika i saopstio nam da je Caco naredio da tog covjeka ubiju Selak Mevludin i Colak Refik, i to izricito nozem, tog momenta Colak i Selak nisu nista govorili, uzeli su nozeve koji su bili na krevetima, Refik je rekao toj zeni da podje sa njim, a Mevludin covjeku. Refik je pomogao zeni da se krece a kretali su se u pravcu Kazana. Bio sam udaljen oko 20 metara i vidio kada se Mevludin uhvatio za stablo bora, prisao sam ja i Omer, a Mevludin i Refik bili su udaljeni par metara, vidio sam da taj covjek lezi na ledjima sa prerezanim grkljanom, bio je mrtav, Mevludin je bio blijed, nije nista govorio, a Refik je cucao pored te zene koja je lezala na ledjima sa prerezanim grkljanom ispod vrata, Omer je uzeo noz i obrisao o peruske, bilo mi je muka, a ko je tijela bacio u provaliju nije mi poznato. Poslije smo ja i Selak Mevludin otisli na stijene da izvidjamo teren i rekli smo: 'Ako cuju pucanj, da pucaju ako dodje Caco.' Poslije je Caco dosao, obisao leseve, pozvao mene, Omera i Mevludina i saopstio da zahvalimo Bogu sto je to dvoje lica mrtvo, a da ih je zatekao zive, mi bi bili mrtvi, rekao je da se to vise ne smije ponoviti jer su ta lica trebala odmah biti ubijena. Kasnije je Caco sa Bejtic Samirom otisao, a mi smo ostali na licu mjesta. Tacno je da sam znao za izvrsenje krivicnog djela a to nisam prijavio, a i za izvrsenje ovih djela pod kontrolom 10. brdske brigade znao je cijeli grad, Vrhovna komanda te ministar MUP-a RBiH. Da sam to prijavio sto sam vidio, ne bi danas bio ziv. Nicim nije dokazano da sam dao noz Colak Refiku za izvrsenje krivicnog djela, a ako sam nesto ucinio, ucinio sam u stanju krajnje nuzde. Da nisam izvrsio naredjenje komandanta, doveo bi u opasnost svoj zivot i zivot svoje porodice. Tacno je ovo sto sam izjavio na glavnom pretresu. Radi toga predlazem da me sud oslobodi od optuzbe, jer nisam pocinio krivicna djela za koja sam optuzen."


KUBAT ZIJO: "Vidio sam kada je Tucakovic Esad zaklao Lavriv Anu, i isti je bio udaljen od mene oko 15 metara, vidio sam kad je udario nozem u predjelu glave, ali nisam vidio da li je otkinuo glavu. Nije mi poznato ko je zaklao zenu koju je doveo Seferovic Samir. Pored mene, ovome su prisustvovali: Tendzo Omer, Selak Mevludin, Alibasic Asif, Tucakovic Esad, Omanovic Suad, Seferovic Samir. Kada je Caco prvi put spomenuo granatu mislio sam da se radi o pravoj granati, a na licu mjesta sam shvatio da se radi o nozu duzine oko 40 cm, a duzine sjeciva oko 30 cm, sirine oko 6 cm, a noz je imao drvenu drsku. Kada sam udario Vasilja, lezao je na ledjima, i navedenim nozem presao sam preko njegovog vrata i tada sam primijetio krv."

ZIGA SABAHUDIN, u svojoj odbrani datoj u toku istrage navodi: "Pripadnik sam 102. motorizovane. Kad se dogadjaj desio, slucajno sam se zadesio u Cacinom stabu, jer sam dosao da molim za svog brata koji je bio u vojnoj policiji, pa su ga htjeli prebaciti u 10. brdsku brigadu, dosao sam da molim Cacu da to ne cini. Kad sam zavrsio razgovor sa Cacom, imao sam namjeru da idem kuci, trazio prevoz, molio Kadic Seada da me prebaci na Cengic Vilu, on je govorio da nema nafte, i tada mi je Caco rekao da idem s njim, sjeo sam u vozilo marke golf, gdje su sjedila dvojica momaka, nisam znao gdje idem, ni kuda, cuo sam pricu da su cetnici koji su pokusali da bjeze. Kada samo dosli na Bogusevac do zemunice, vidio sam te mladice da su lezali na zemlji, usao sam u zemunicu, vidio Bejtic Samira, Hodzic Armina, Seferovic Samira, Cacu i jos dva-tri snajperista, ta dva mladica lezala su na podu zemunice, vidio sam kako ih Bejtic Samir i Caco udaraju nogama. Caco je rekao: 'Ziga, sta cekas?', pa sam ja nogom udario jednog od tih mladica, jednom ili dva ****, ne znam kojeg, Caco je trazio noz, vriskao, pa je nozem momka nizeg rasta udario vise ****, zatim je zovnuo Hodzic Armina, koji ga je udario nozem jedanput, pa je i meni dao noz i rekao da ga udarim. Ja sam jedanput udario tog momka nozem, ali on tada nije bio ziv, jer nije davao nikakve znake zivota, bio je mrtav, pa sam odmah poslije izasao napolje, bilo mi je tesko, zapalio sam cigaretu, rekao Hasic Senadu i Kadic Seadu da cemo i mi jednog dana ovako zavrsiti. Sta se dogadjalo sa ovim drugim mladicem, nisam vidio, niti se u tom pogledu mogu izjasniti. Vidio sam da je Bejtic Samir sabljom ubo ovog visocijeg mladica. Kada je Caco udario nozem vise **** mladica, pa onda Armin, pa ja, mladic nije bio ziv, bio je mrtav kad sam ga ja udario."

TUCAKOVIC ESAD: "Pripadnik sam 10. brdske brigade. Sjecam se da sam dobio naredjenje od Musana Topalovica Cace da se privedu odredjene osobe, nisam znao kako se zovu, znam da su lica privedena u stab 10. brdske brigade. Ja, Tendzo Omer, Selak Mevludin, Alibasic Asif i Kubat Zijo otisli smo i doveli ta lica, a zovu se Lavriv Vasilj i njegova supruga Ana. Kubat Zijo je pistoljem udario Lavriv Vasilja u predjelu glave dok je bio ispitivan i potekla mu je krv. Ja i Kubat Zijo morali smo da idemo van Sarajeva u nabavku robe, Caco nam nije dozvolio, a rekao je Tendzo Omeru da se te dvije osobe koje smo priveli isjeku i naredio je da to uradimo ja i Kubat Zijo. Kad smo dosli na lokaciju Kazana gdje su bila navedena lica, dovedena je jos jedna zena, a bili su prisutni: ja, Kubat, Seferovic Samir, Omanovic Suad, Tendzo Omer, Alibasic Asif i Selak Mevludin. Bilo je jos nekih lica koja ja ne poznajem. Ja sam uzeo Lavriv Anu, odvojio se sest-sedam metara, prvo sam je onesvijestio, jer je nisam mogao zaklati, pa sam uzeo noz, a radilo se o vecem nozu velicine oko 40 cm, koji sam drzao u ruci, i udario sam Lavriv Anu u predjelu vrata,
jednim udarcem odvojio glavu od trupa, a tijelo gurnuo u provaliju u Kazan, a glava je ostala na licu mjesta. Nakon toga otrcao sam pred zemunicu, ruke su mi bile krvave, bio sam krvav po odjeci, oprao sam se, tako da nisam vidio sta je bilo sa te dvije osobe. Nakon toga vratio sam se u stab brigade i Tendzo Omer mi je rekao da je Caco zadovoljan to sto sam ucinio, a bilo me je strah da mi sta ne prigovori. Kada sam udario Lavriv Anu nozem, ista je lezala potrbuske. Znam da mi je Caco naredio da privedem Nikolic Ergina i Jovanovic Duska. Otisao sam sa Raonic Esadom i iste priveo u komandu brigade, koji su bili na kopanju u mjestu zvanom Bogusevac, nakon toga otisao sam i sjeo u terensko vozilo kojim je upravljao Bejtic Samir, komandir vojne policije, u vozilu je bio Caco, ta dva mladica, i krenuli smo u pravcu Bogusevca. Kada smo dosli u Bogusevac vidio sam Selak Mevludina i Gezo Osmana koji su spavali, Caco je galamio, uveo je unutra ova dva mladica Bejtic Samir, Caco je poceo da ispituje te mladice koji su pokusali pobjeci na agresorsku stranu. U jednom momentu Caco je uzeo noz i sest-sedam **** zabo u vrat mladica, a Bejtic Samir je uzeo sablju i zabo u vrat Nikolic Ergina dva-tri ****, a nakon toga po tijelu. Ja sam pobjegao tada iz zemunice vani, gdje sam vidio Hasic Senada, Raonic Esada, pa smo svi krenuli u pravcu vozila golf, a zatim otisli u bataljon. Tacno je ono sto sam izjavio na glavnom pretresu. U CSB-u sam bio fizicki tucen, naredjeno mi je da moram dati iskaz koji sam tamo dao kod istraznog sudije, isti iskaz, pa sam takav dao u toku istrage. Nema dokaza da sam pocinio krivicno djelo."

SEFEROVIC SAMIR: "Nije tacno da sam ja zajedno sa Omanovic Suadom zaklao Draskovic Milenu, tacno je da je Omanovic Suad istu udario u predjelu glave, od kog udarca je umrla. Ja istoj nisam prilazio, niti sam udario istu, a niti mi je poznata cinjenica da je Omanovic Suad zaklao Draskovic Milenu. Pored mene je na licu mjesta bio: Kubat Zijo, Tucakovic Esad, Omanovic Suad, Tendzo Omer, Rondic Fahrudin, Turcalo Meho, Alibasic Asif, Selak Mevludin i Doric Ekrem, a bila je osoba zv. Kuzma, cijeg imena se ja ne sjecam, a bio je prisutan i Colak Refik. Poslije ovog dogadjaja koji je trajao jedan sahat napustili smo lice mjesta, a ostali su: Doric Ekrem, Rondic Fahrudin, Numic Haris, Colak Refik, Omanovic Suad, Alibasic Asif, Turcalo Meho i lice zv. Kuzma. Svo vrijeme ja sam stajao na licu mjesta, nikog nisam udarao. Sjecam se dogadjaja, a mislim da je bio august 1993. godine, pozvan sam od strane Musana Topalovica Cace u komandu brigade, dosao sam pa mi je naredio da privedem Jovanovic Duska i Nikolic Ergina, otisao sam sa Raonic Esadom zv. Maskirni na Bogusevac kolima, uzeo ova lica i odvezao do komande brigade,
predao Caci, gdje je bio: Samir Bejtic prisutan, Kadic Sead zv. Guz, Ziga Sabahudin, Rahic Muhidin, Hodzic Armin, Ljubovic Samir, a vani sam vidio Hasic Senada. Kasnije smo krenuli na Bogusevac, kada smo dosli do mjesta zv. Kazan. Caco je usao u zemunicu i zatekao Selak Mevludina i Gezo Osmana koji su spavali i vikao je na njih govoreci im da im cetnici mogu uci. Bejtic Samir je uveo Jovanovic Duska i Nikolic Ergina u zemunicu, okolo su stajali u polukrug Ljubovic Samir, Kadic Sead, Raonic Esad zv. Maskirni, Hodzic Armin, Ziga Sabahudin, Gezo Osman, ja i Selak Mevludin. Nikolic Ergin i Jovanovic Dusko bili su pripadnici Jurisnog odreda 10. brdske brigade, poznato mi je da su konzumirali vece kolicine alkohola. Napolju van zemunice ostao je Hasic Senad. Caco je ispitivao Nikolica i Jovanovica, govorio je da hoce da pobjegnu na cetnicku stranu. Caco je poceo da udara Tarlija, a Bejtic Samir Nikolica, pa je nastala opsta tuca i poceli su svi da ih udaraju, pa sam i ja udario dva **** Tarlija u revoltu, a neko je udario Kadic Seada u predjelu prepona. Tom prilikom vidio sam da je Caco uzeo noz od Hodzic Armina, a radilo se o nozu koji se stavlja na pusku, 'bajonet', Jovanovic Dusko je lezao na desnom boku, pa je Caco iz sjedeceg polozaja udario ga nozem u predjelu vrata sest-sedam ****, a zatim je dao noz Hodzic Arminu i rekao: 'Bodi tog smrada', pa je Hodzic Armin dva **** udario nozem Jovanovic Duska, zatim je Caco uzeo noz i dao Ziga Sabahudinu i on je udario nozem Jovanovic Duska, ne mogu se izjasniti gdje, pa je poslije naredio meni da i ja bodem, pa sam i ja uzeo noz i ubo Jovanovic Duska jedan-dva **** u predjelu slabina, ali je tada isti, kad sam ga ja ubo, vec bio mrtav. Nikolic Ergin nalazio se na podu zemunice, a okolo njega bili su Bejtic Samir, Kadic Sead, Ljubovic Samir, Raonic Esad. Bejtic Samir je trazio sablju, uzeo i udario Nikolica u predjelu vrata, zatim je Raonic Esad udario jednom Nikolica i izasao. Kadic Sead zv. Guz vidio sam da je nozem udario jednom
Nikolica, zatim Ljubovic Samir u momentu kada je Nikolic bio izvucen iz zemunice. Jovanovic Duska iz zemunice izvukao je Caco. Kad su iz zemunice iznijeta ova dva lica - Nikolic i Jovanovic - u predio Kazana, Caco je pozvao Hasic Senada, bezbjednjaka da se upise, koji je dosao, uzeo noz od Hodzic Armina i sta je dalje bilo, nisam vidio, vidio sam kad je Bejtic Samir otkinuo glavu Jovanovic Dusku i Caco je sutnuo nogom u Kazan, a i tijelo je baceno u Kazan. U istom momentu - vrijeme, baceno je i tijelo Nikolic Ergina. Nakon sto je Caco udario nozem u predjelu vrata Jovanovic Duska sest-sedam ****, poslije uboda mislim da nije bio ziv."


TENDZO OMER: "Sjecam se dogadjaja, dosao sam u Komandu brigade, vidio sam Bejtic Samira, Ziga Sabahudina i Rahic Muhidina. Zaustavili su me i pitali za neku adresu, koju sam ja znao, pa sam ih odveo do tog stana. Bejtic Samir je pozvonio na stan, i to vrata, otvorio je jedan mladji covjek, crnomanjast, nizeg rasta, licio je na Roma, Samir ga je upitao za jednu osobu, a taj mladic je odgovorio da tu ne stanuje i da je ta osoba otisla na pijacu. Samir mu je rekao da laze, usao je u stan i nasao drugog mladica, koji je nosio naocale, pa je rekao da podju sa njim u Komandu brigade, nama je naredio da pregledamo stan, da se jos neko ne krije. Poslije smo dosli u Komandu brigade, priveli dvojicu mladica, Samir je objasnio Caci o cemu se radi. Mladicu u naocalama u Komandi brigade Caco je rekao: 'Pricaj, da ti kazem, ja sve znam' i poceo je da ga udara, pa su ga tukli Caco, Bejtic Samir, Hodzic Armin, Ziga Sabahudin i Rahic Muhidin. Ja u ovome nisam ucestvovao. Udarali su te mladice rukama, a Bejtic Samir je zeljeznom sipkom mladica u naocalama udario dva-tri **** u predjelu potkoljenice. Tada je Caco naredio meni, da ja u kola stavim Hodzic Husa, da ce on ici 'kampanjolom', pa su pored mene u vozilu bili: Hodzic Husein, Alibasic Asif i Selak Mevludin, a u drugom: Caco, Ziga Sabahudin i Hodzic Nihad. Kad smo dosli na lokalitet Kazana, vidio sam ovu dvojicu mladica, a tu je bio i Omanovic Suad. Vidio sam kad je Caco vise **** nogom udario u predjelu glave mladica koji lici na Roma. Nije mi poznato ko je zaklao tog mladica, a vidio sam da Caco ima noz u rukama. Caco je rekao da se od tog mladica ostavi glava, kako bi drugi mladiz u naocalama mogao vidjeti sta je bilo, a tijelo tog mladica gurnuli su u Kazan. Drugi mladic je bio u njihovoj blizini i lezao pored jedne stijene, kada je vidio odsjecenu glavu rekao je broj telefona, a sjecam se da pocinje sa cetiri. Prije toga, Caco mu je zabo noz u predjelu slabina i noz je stajao. Nakon toga, Caco je izvadio noz iz tijela i dao Hodzic Nihadu i rekao: 'Hajde da te sad vidim.' Ja dalje nisam vidio sta se dogadjalo. Sjecam se dogadjaja, ne sjecam se datuma, ni mjeseca, pa ni godine, znam da je Bejtic Samir u vecernjim satima dosao kolima, pozvao me telefonom, pa sam ja sisao do Bogusevca, gdje me cekao i rekao mi da je Caco naredio da se dvije osobe koje se dovedu kolima na Kazane i ubiju. Rekao mi je da je Caco naredio da to urade Colak Refik i Selak Mevludin. Iz vozila su izasle dvije osobe, covjek i zena, zena se tesko kretala, imala je staku. Sa mnom je bio i Alibasic Asif, bilo je kasno, pa smo covjeka i zenu odveli u stan Asifa, posto je bio u neposrednoj blizini, skuhali smo kakao da popiju, nalozili vatru da se ugriju. Bilo mi ih je zao, covjek mi je rekao da se je prepao. Ujutro smo krenuli u predio Kazana, ja i Asaf smo vodili zenu, koja se kretala tesko, sa stakom, do kola, sjeli smo u vozilo i otisli u pravcu Kazana. Kad smo dosli do zemunice na lokalitetu Kazana, sjeli smo da se odmorimo. Ja sam tom prilikom prenio Colak Refiku i Selak Mevludinu naredjenje Cace, pitao sam ih da li to mogu uraditi, oni su slegli ramenima. Kako Refik i Mevludin nisu imali svoje nozeve, ja i Alibasic Asif smo im dali svoje nozeve. Prvo je isao Colak Refik sa zenom, za njim je isao Selak Mevludin i taj covjek. Vidio sam kad je Selak Mevludin uhvatio rukom u predjelu usta covjeka, a u drugoj ruci je drzao noz, prevukao je preko vrata covjeka, odnosno prvo ga je oborio na zemlju, pa onda prevukao noz preko vrata. Vidio sam kad je Colak Refik uhvatio rukom za usta zenu, koja je pala na ledja, pa ju je nozem prevukao preko grla. Ja i Asif smo tada posli na lice mjesta, prisli Mevludinu, stajao je pored covjeka, koji je lezao na zemlji, nije davao znakove zivota. Refik je sjedio na zemlji. Tom prilikom uzeo sam noz, koji je bio na zemlji, od Colak Refika da ocistim, ocistio sam ga od krvi, a od rane te zene. Vidio sam da je grlo te zene bilo
prerezano. Nakon toga, tijela tih lica bacena su u Kazan. Ja, a niti Alibasic Asif nismo uzimali noz, a niti udarali ta lica."

KADIC SEAD: "Pripadnik sam 10. brdske brigade, sjecam se dogadjaja, dosao sam kod Cace, galamio je, saznao sam da je bilo price oko Nikolic Ergina zv. Ego i Jovanovic Duska zv. Tarli, koje sam ja poznavao. Nije mi poznato da li su ova lica maltretirana u Komandi brigade, vidio sam ih u vozilu parkiranom ispred Komande brigade kad su sjedili, pa sam i ja sjeo u to vozilo, otisli smo u pravcu Bogusevca. Kad smo stigli pred zemunicu koja se nalazila u neposrednoj blizini Kazana usao sam unutra, ja, Caco, i ova dvojica mladica, a tu je bilo jos vojnika koji su spavali. Kad smo usli unutra Caco je naredio da se skloni sto, ja sam to ucinio, pa smo onda sjeli na klupu. Caco je raspravljao sa Nikolicem i Jovanovicem oko njihovog ponasanja te nekog ubistva kojeg su pocinili. U jednom momentu Tarli je skocio na Cacu, povrijedio mu ruku i onda smo svi poceli udarati te mladice, te sam ja udario nogomNikolica dva-tri ****, a zadobio sam udarac u predio testisa. Na vratima sam vidio Hasic Senada i Caco je rekao isto: 'Sta ti stojis.' Tada je Caco poceo da bode nozem Jovanovic Duska koji je lezao potrbuske pa je meni dao noz i rekao: 'Udaraj ga', pa sam ga ja dva-tri **** udario drskom, Caco je rekao: 'Udari ga ostricom noza', pa sam ga ja udario ostricom noza u predjelu butina i debelog mesa. Nije mi poznato da li je Jovanovic bio ziv. Nikolic Ergin je bio na drugoj strani i sta je s njim bilo nisam vidio. Ne mogu se tacno izjasniti kad su Nikolic i Jovanovic izvuceni iz zemunice napolje, ja sam ostao u zemunici i pokusao da ocistim krv sa pantalona, kad sam izasao iz zemunice vidio sam Hasic Senada koji je stajao sa lijeve strane zemunice u odnosu na Kazane. Poslije je Caco rekao da idemo nazad, sto smo i ucinili. Desna nogavica farmerica bila mi je isprljana krvlju, otisao sam u magacin, promijenio, obukao ciste pantalone, a ove bacio. Poslije smo se vratili vozilom Caco, ja, Hasic Senad i ko je jos bio ne mogu se sjetiti. Vidio sam da su na licu mjesta bili Hodzic Armin, Bejtic Samir, a bilo je jos lica."

RAONIC ESAD: "Pripadnik sam 10. brdske brigade. Ne sjecam se datuma, sjecam se dogadjaja, pozvao me je Caco u Stab brigade, dosao sam i rekao mi je da zajedno sa Seferovic Samirom idem, nije rekao kuda, otisao sam sjeo u vozilo marke "golf", kojim je upravljao Seferovic Samir na mjesto zv. Bogusevac. U vozilu su sjela dva mladica. Poznato mi je da su bili borci 10. brdske brigade, a zovu se: Jovanovic Dusko i Nikolic Ergin. Dovezli smo ih u komandu brigade sa mjesta zv. Bogusevac. Ja sam ostao u vozilu sa ova dva mladica, iz Staba su izasli Caco, Ziga Sabahudin, Bejtic Samir, Hasic Senad, Kadic Sead i lice po nadimku Mica. Ja sam sjedio pozadi sa ova dva mladica. U vozilo je sjeo Hasic Senad, a istim je upravljao Seferovic Samir. Vozilo se kretalo u pravcu Bogusevca, nisam znao gdje idemo, ni zbog cega, a u drugom vozili bili su: Caco, Bejtic Samir, Kadic Sead, lice po nadimku Mica i Ziga Sabahudin. Kad smo dosli na Bogusevac uputili smo se prema zemunici na lokalitetu Kazana, isao sam prvi put ovim terenom. Kad smo dosli pred zemunicu Caco je usao prvi, pozvao je Selak Mevludina koji je spavao unutra, a kasnije su svi usli unutra, osim mene i Hasic Senada. U zemunici su se culi glasovi i udarci, cuo sam glas Jovanovica koji govori: 'Nemoj Caco, djeteta ti', sta se desavalo unutra nisam vidio, jer nisam ulazio unutra. Neko je otvorio vrata, pozivao Hasic Senada da udje unutra, ali nije usao. Tog momenta su poceli da iznose vani Nikolica, mislim da nije bio ziv, zbog polozaja glave koji sam vidio, jer je ista bila oborena, a vidio sam krv u predjelu vrata, sta je bilo sa drugim mladicem, nisam vidio jer sam se tada udaljio, cuo sam kako se nesto srusilo, a o cemu se radilo, nisam vidio. Ja nisam nikoga od ove dvojice mladica udarao nozem, niti bilo cime."

COLAK REFIK: "Pripadnik sam 10. brdske brigade, ne mogu se sjetiti datuma, sjecam se dogadjaja. Bio sam u zemunici na lokalitetu Kazana, ja, Tandzo Omer, Alibasic Asif, Selak Mevludin, spavali smo, bila je noc, zazvonio je telefon, javio se Tendzo Omer, razgovarao s nekim i rekao da mora da ide do Komande, on i Asif, otisli su, a ja i Mevludin smo ostali da spavamo. Ujutro oko pet casova probudio me Omer Tendzo i rekao mi da odem i pomognem Asifu da dovezemo jednu zenu, otisao sam i vidio da Asif pomaze nekoj zeni prilikom hodanja, a bio je i jedan covjek. Radilo se o starijim licima. Ja sam pomogao Asifu da tu zenu dovede do zemunice, pa su ta lica sjela ispred zemunice na klupu, Omer je usao unutra i rekao meni i Mevludinu: 'Caco je naredio da se ovo dvoje lica ubiju', Asif je sjedio napolju, pa sam ja rekao: 'Zasto vi', a on je rekao da moramo izvrsiti naredjenje. Tendzo Omer je dao Selak Mevludinu noz, a Alibasic Asif je meni dao noz svoj, koji sam stavio ispod pazuha jakne, izasao sam vani, Omer mi je rekao da vodim te ljude u drugi rov da popiju caj i da se malo ugriju. Ja sam poveo zenu prema lijevom dijelu Kazana, a vodio sam je ispod ruke, za mnom je isao Mevludin sa covjekom, a Omer i Asif ostali su pred zemunicom. Kad smo se udaljili 10 -15 m od zemunice vidio sam kad je Mevludin uhvatio covjeka preko usta, oborio na zemlju, zena je pocela da vristi, uhvatio sam je rukom preko usta, oborio na zemlju i kleknuo na koljena pored nje, a drugom rukom, u kojoj sam imao noz, stavio sam noz na njeno grlo i zarezao. Poslije toga sva cetvorica, ja, Omer, Asif i Mevludin, leseve smo bacili u Kazane. Nisam vidio sta je uradio Mevludin sa covjekom, jer je bio okrenut ledjima, ali je tijelo covjeka baceno u Kazan."

SELAK MEVLUDIN: "Sjecam se dogadjaja, bio sam u rovu u zemunici na Bogusevcu, zazvonio je telefon, javio se Tendzo Omer i razgovarao, poslije je rekao Alibasic Asifu da ide s njim. Izjutra su me probudili Omer i Asif, vidio sam covjeka i zenu, koji su sjedili napolju ispred zemunice. Tandzo Omer me je uveo u zemunicu i rekao da ja i Colak Refik likvidiramo ovo dvoje lica. Poznata su mi Cacina naredjenja da se moraju izvrsiti. Kad mi je rekao ovo Tendzo Omer, razmisljao sam. Omer mi je dao noz, a ne znam odakle je Colak Refik uzeo noz. Izasli smo napolje, Colak Refik je isao sa tom zenom naprijed 5-6 metara, ja sam sa covjekom isao za njim, kretali smo se u pravcu ivice Kazana. Ja sam tog covjeka uhvatio rukom preko usta, oborio na zemlju, zazmurio i nozem prevukao preko vrata. Bio sam izgubljen, van sebe i nije mi poznato sta je Refik uradio sa tom zenom. Kasnije sam vidio da je ta zena zaklana, ali nisam vidio momenat kada je to Refik uradio."

HARACIC SENAD: "Pripadnik sam 10. brdske brigade. Sjecam se dogadjaja, imao sam posla u komandi brigade, dosao sam, sjeo u kancelariju kod Cace, nekoga su tukli u kancelariji, izasao sam i ponovo htio da udjem, ali nisam mogao jer je bilo unutra vise lice. Nakon toga, usao sam u kancelariju, vidio dvojicu mladica koji su sjedili uz zid, a Caco ih je ispitivao, govorio je da je jedan od njih cetnik. Dok sam bio prisutan, Caco je ovog visocijeg mladica udario dva ****, ja sam ovog jednog mladica udario nogom u predio rebara, a niko mi to nije naredjivao. Zatim je Caco naredio da te mladice treba odvesti, sjeli su u vozilo Caco, Ziga Sabahudin, Nihad i ta dva covjeka. Vidio sam Tendzo Omera, Selak Mevludina i Alibasic Asifa, a sa njima je bio i jedan momak koji se preziva Hodzic, pa smo krenuli prema Bogusevcu. Vozili smo se u kolima. Kad smo dosli pred zemunicu, ti mladici su odvedeni sa lijeve strane Kazana. Vidio sam da su lezali, a ja sam bio udaljen pet do sest metara. Kod te dvojice mladica stajao je Caco i ispitivao ih, ostali su stajali malo udaljeni pa je u jednom momentu nogom udario po glavi crnog mladica, koji je bio nizi, i mislim da mu je glava pukla i samo je rekao 'A'. Poslije toga je Caco udario nozem u predjelu vrata istog mladica, a drugog mladica takodjer udario nozem cetiri do pet ****. Nisam vidio da su Ziga Sabahudin i Tendzo Omer ubadali bilo koga nozem.

SVJEDOK AJNADZIC NEDZAD: "Obavljajuci svoju redovnu duznost stupio sam u kontakt sa Hodzic Huseinom koji je bio prisutan na sastanku u Prvom korpusu oko rjesavanja problema u 9. i 10. brdskoj brigadi i primijetio sam da ima problema. U razgovoru sa istim saznao sam za dogadjaj koji se desio u predjelu Kazana, Husein mi je pricao o dogadjajima u kojima je on ucestvovao kao pripadnik 10. brdske brigade. Primijetio sam da je u teskom psihickom stanju."

SEAD HODZIC, sekretar Ministarstva pravde i opce uprave: - Statut Tribunala u Clanu 10, a i pravila procedure i dokazivanja predvidjaju jedno specifièno pravilo: to je pravilo o zabrani ponovnog sudjenja u pravomocno presudjenim stvarima. To znaci: ako je Tribunal sudio odredjenu osobu za krivicno djelo ili zlocin iz nadleznosti Tribunala, onda sud u drzavi ciji je on drzavljanin ne moze suditi za taj zlocin, odnosno krivicno djelo. Ovo pravilo ima i drugu stranu: ako je za krivicno djelo ili zlocin iz nadleznosti Tribunala sudio sud u drzavi ili, kako Statut kaze nacionalni sud, onda Tribunal ima ovlastenje za ispitivanje pravomocne odluke nacionalnog, odnosno suda u drzavi. Medjutim, i to pravilo ima odredjena ogranicenja. Takva mogucnost postoji u sljedecim slucajevima: ako je krivicno djelo, dakle zlocin iz nadleznosti Tribunala pred domacim sudom pravno kvalificiran kao obicno krivicno djelo. Dakle, ako je umjesto, primjera radi, krivicnog djela ratnog zlocina protiv zarobljenika ili civilnog stanovnistva to pravno kvalificirano kao krivicno djelo ubistva. To je jedan slucaj. Drugi je: ako postupci pred nacionalnim sudom, odnosno sudom u konkretnoj drzavi, nisu bili nepristrasni ili sud nije bio nezavisan, ili su, kako Statut kaze, bili namjesteni da zastite optuzenog od medjunarodne krivicne odgovornosti tj. odgovornosti pred Tribunalom. I u tom slucaju Tribunal ima ovlastenje da preispituje pravomocnu presudu nacionalnog suda, odnosno suda u drzavi. Inace, pravilo koje se jos zove Non bis in idem, dakle ne suditi u istoj stvari dva **** je jedno od temeljnih pravila krivicnog postupka i znaci da se ne moze suditi ponovno u istoj presudjenoj stvari. Bilo da je presuda oslobadjajuca, bilo da je optuzeni proglasen krivim. No, Statut medjunarodnog Tribunala tu pravi izuzetak, ali samo u ovim slucajevima koje sam naveo.

Objavljeno u broju 62 DANA, NOVEMBAR / STUDENI 1997.


PISMO IZETBEGOVICU


Gospodine Predsjednice, gospodine Alija Izetbegovicu,

Prvi put se obracam Vama putem stampe-tiska, jer ne vjerujem da bi drugacije ovo pismo doslo do Vas. Obracam se Vama prvo kao predsjedniku Predsjednistva BiH, uvazavajuci Vas autoritet, a potom kao covjeku, roditelju i djedu.

Vama i drzavi BiH, kao borac Armije BiH od 20.04.1992. godine (zvanicno) sam dala zakletvu i potpisala da cu braniti ovu nam jedinu domovinu BiH. U vrijeme tragicnog odvodjenja i egzekucijemojih pokojnih roditelja bila sam u Armiji BiH. Moji roditelji su odvedeni iz svog stana u ul. D. Pravice 7/2, 26.06.1993, a mucki i svirepo ubijeni 27.06.1993. godine - Bogusevac, lokalitet Kazani. Izvadjeni su i identifikovani iz Kazana (poslije akcije Trebevic 1), jer na osnovu te identifikacije podignuta je optuznica i donesena presuda - K 189/94 - Vojni sud Sarajevo. Na tu identifikaciju nismo pozvani ni ja kao kcerka, a ni sestre i braca mojih pokojnih roditelja, a svi zivimo u nasem gradu. Nikada zvanicno pismeno nismo dobili niti jedan papir o njihovim posmrtnim ostacima, smrtni list, umrlicu i bilo sto od CSB-a ili bilo kojeg drugog zvanicnog organa vlasti. Meni je usmeno receno u CSB-u da je nadjena mamina staka (bila je invalid, krace noge 8cm) na lokaciji Kazani. Od tada pa do danas ja tragam za njihovim posmrtnim ostacima, privatno. Dolazim do saznanja o jednoj grobnici na groblju (ako se tako moze nazvati to mjesto gdje je ta grobnica), ili van groblja "Sv. Josip". Iz te grobnice je ekshumiran i sahranjen ubijeni bojovnik – covjek iz brigade Kralj Tvrtko HVO -Ranko Frankic. On je takodjer svirepo ubijen na Bogusevcu, pronadjen u Kazanima. Na toj grobnici postoje plocice sa natpisima NN 70/20/93... i tako redom. Od tada, tu grobnicu obilazim nadajuci se da su moji pokojni roditelji u njoj, jer se tu nalaze tijela koja su identifikovana iz Kazana.

Obracala sam se mnogima zvanicno i nezvanicno, ali su mi svi rekli - govoriti nije vrijeme i nisu znali koji je put do ekshumacije takve grobnice i saznanja ko je u njoj i ko se krije iza NN 70/20/93, NN 71/21/93... i tako redom. Meni su rekli da te podatke ima vojna bezbjednost Armije BiH. Ja nisam provjeravala.

Pretpostavljam da mi Vi mozete i zelite pomoci da utvrdim da li su moji roditelji tu, a ako nisu -gdje su? Ako jesu, dozvolite mi kao moj Vrhovni komandant, kao Predsjednik, iznad svega kao covjek i otac, da se ta grobnica ekshumira, da ja dodjem do svojih roditelja pokojnih kako bi ih dostojno zivotu i covjeku sahranili ja i clanovi moje i njihove porodice. Znate, oni su do smrti i u smrti imali ime i prezime i ne mogu dozvoliti da sada pocivaju kao NN i tamo neki broj na plocici, a kupili su grobnicu za zivota.

Motivisana sam iskljucivo ljubavlju djeteta ozaloscenog da roditelje sahranim dostojno njihovom zivotu i mom odgoju. To bi i Vasa djeca za Vas trazila.Molim Vas da mi pomognete u mojoj nakani i zelji. Dovedite me do groba mojih roditelja, a ja cu Vas do grobnice nepoznatih, ako zelite i ako je potrebno.

Sa uvazavanjem,
kcerka pokojnog bracnog para Komljenac sa sestrom i ostalom rodbinom
(Ime i adresa poznati Redakciji)
Objavljeno u broju 63 DANA, 24. NOVEMBAR / STUDENI 1997.


VRIJEME ZA PLACANJE RACUNA
_____________________________________________
Priredili: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC




PRICA PRVA

DANI: Gospodine generale, kada ste saznali za zlocine koje su pocinili pripadnici Desete brdske brigade Armije BiH?

DELIC: Svakodnevne zalbe predstavnika medjunarodne zajednice, te zvanicne i nezvanicne informacije su govorile da u dijelu jedinica, posebno u dijelu 9. i 10. brigade - ja ne bih govorio o citavoj brigadi - postoje odredjeni problemi vezani za odnos prema civilnom stanovnistvu. Bilo je rijeci o odvodjenju na linije, otimanju i pljacki imovine. Novinar tamo nije mogao da dodje. Jednostavno, te jedinice nisu bile u sistemu rukovodjenja i komandovanja, i ja sam to zvanicno izjavio: svaki pokusaj komande Prvog korpusa da nesto ucini nije dao ploda. Mogu reci da sam od prvog momenta komandantima, odnosno celnim ljudima - treba reci da Ramiz Delalic nije bio zvanicni komandant, on je bio zamjenik komandanta, ali je u sustini preuzeo vlast, odnosno komandu - zvanicno rekao, trazio i naredjivao da moraju izvrsavati zadatke prema komandi Prvog korpusa. Na jednom sastanku su oni mene optuzili da ih ne priznajem kao komandante pred civilnim strukturama. Rekao sam: bit cete za mene starjesine vojske i imat cete odgovarajuci status kad budete u sistemu rukovodjenja i komandovanja.

DANI: Kako je doslo do akcije 26. oktobra 1993. godine?

DELIC: Mislim da je onaj, ja bih rekao, udar na drzavu od drugog jula '93. bio signal da nema drugog nacina, osim vojnickog, da se razrijesi sa tim ljudima koji su preuzeli takav nacin ophodjenja. Podsjecam da je drugog jula bilo pokusaja da se preko napada na Stanicu javne bezbjednosti i Ministarstvo unutrasnjih poslova na neki nacin inscenira sukob Armije BiH i MUP-a. Mi smo u to vrijeme reagovali onako kako je trebalo, jedinice vojne policije i jedinice Armije BiH su zajedno sa jedinicama MUP-a zaustavile tu aktivnost, a onda smo, u tom momentu, morali, shodno instrukcijama, naci nacin da to zaustavimo. Medjutim, sve sto je uslijedilo poslije toga pokazalo je da se sa nekim ljudima ne moze razgovarati drugacije, nego metodom vojne sile. Mislim da je na odluku Predsjednistva, donesenu noc prije akcije, presudno uticao napad na Pokopno drustvo kada su odnijeli sve sto je sluzilo za ukop umrlih. Ministar unutrasnjih poslova Bakir Alispahic i ja smo vec imali plan, nacin i metod kako da to izvedemo, ali je za to trebalo da bude donesena politicka odluka. Rijec je o akciji koja se mogla izroditi i u sukob vecih razmjera. Drzava i drzavni organi su odlucili obracunati se sa kriminalom i negativnim pojavama.


Uticaj pojedinaca

DANI: Zrtve koje su pale 26. oktobra bile su povod brojnim primjedbama kvalitetu pripreme same akcije?

DELIC: Sigurno je da svaki takav plan nosi sa sobom rizik da se desi to sto se, nazalost, desilo sa devet policajaca, sest vojnih i tri iz MUP-a. Plan nije predvidjao ono sto su ti ljudi uradili. Ali, rijetko koji plan inace moze da se provodi onako kako je smisljeno. Ocekivali smo da ce sve proci bezbolno. Preduzeli smo sve da ne dodje do oruzanih incidenata. Mogu vam reci da je, koliko se ja sjecam, u 38 ili 39 tih baza, kako su tada u Sarajevu zvali lokacije jedinica, sve proslo bezbolno, izuzev na lokaciji na kojoj je bio Caco. Zalim za tim ljudima koji su izgubili zivote na nacin na koji to nije bilo potrebno ni ovom gradu, ni ovoj drzavi, ali ocigledno je to bio jedini lijek da sve ispravno uradimo.

DANI: Kako se uopste dogodilo da dio Armije bude izvan sistema?

DELIC: Meni je kao vojniku to tesko shvatiti i ja i sada pokusavam da
vojnicki gledam na zadatke koje treba izvrsavati. Ocigledno je da je tada, pa i sada, u Sarajevu skoncentrisan veliki broj institucija vlasti i vojske. Svi su se u Sarajevu, koje je bilo opkoljeno, bavili gradom, jedinicama, vojskom. I zbog toga ja ne mogu ni dan-danas reci ko je sve imao nekakve uticaje na pojedince ili jedinice. Ocigledno je da u tom momentu u Sarajevu jedinice nisu bile zrele, nije bio sazrio sistem rukovodjenja i komandovanja... Uticaj pojedinaca na neke jedinice je bio znacajan. Mislim da je to proizvod, prije svega, nepoznavanja sustine vojske, njenog funkcionisanja. Bilo je pokusaja, sto je karakteristièno i za druge dijelove BiH, da se preko sponzoriranja, ili uticaja na jedinice, ima neka svoja vojska.

Pecar je bio pusten

DANI: Povod za otvoreni sukob Devete motorizirane i Desete brdske brigade bilo je hapsenje Senada Pecara, tada naèelnika Staba Desete brdske. No, kada je okoncana akcija 26. oktobra, Pecar je unaprijedjen u zamjenika komandanta brigade?

DELIC: Znam da je doslo do privodjenja ili hapsenja - kad je terminologija u pitanju, nemojte me uzimati za rijec. Ne bih mogao reci konkretno koji je razlog tog momenta bio. Pecar je priveden u Upravu bezbjednosti, sjecam se zbog toga sto je akcija od strane komande brigade odmah uslijedila. Ja sam tada pozvao Upravu bezbjednosti i na osnovu ukupne procjene naredio da se Senad Pecar pusti. Bio sam tamo upravo kad je pusten, tako da, ukoliko je to bio razlog, onda on nije opravdan, jer je Senad Pecar, prije nego sto je uslijedilo ovo drugog jula, bio pusten. Ali, kad je rijec o samom dogadjaju, podsjecam da je tada uzet veliki broj talaca. Izmedju ostalog, i moj sin je tada bio priveden, sto pokazuje da je takav odnos bio i prema meni kao komandantu. On je bio i maltretiran, ali to nije sprijecilo da i dalje nastavimo rad na razrjesavanju ovog problema. Narednog
dana, treceg jula, Bakir Alispahic i ja smo u Domu Armije razgovarali sa nosiocima ovakvog destruktivnog ponasanja i mislim da smo privremeno tada to rijesili. Ako je rijec o postavljanju Senada Pecara za zamjenika komandanta, ne bih mogao u ovom momentu reci, jer se ne sjecam svih detalja, ali znam da je uslijedila jedna procjena: da li u tom momentu i kako ici sa jedinicama koje su bile na toj teritoriji, kako to moze uticati na ukupno stanje u jedinicama, procijenjen je i stepen krivice Senada Pecara i, bar koliko se ja sjecam, njegov stepen krivice nije bio takav da ne moze i ne treba nastaviti rad u jedinici. Ne sjecam se ko je tada postavljen za komandanta, uglavnom, Pecar je ostao u komandi brigade jer je trebalo obezbijediti i kontinuiran rad jedinice, a ta je jedinica izvrsila znacajne zadatke i ne trebamo je gledati u ovom kontekstu.

DANI: Kada ste prvi put saznali za zlocine koji su se desavali na Kazanima?

DELIC: Tesko je precizirati vrijeme. Mogu reci, kada je rijec o referisanjima, da je general Divjak,mozda nekoliko ****, pokrenuo takva pitanja. Mi smo u Stabu preduzeli mjere da saznamo koliko ima istine u svemu tome. Ti dijelovi jedinica su bili veoma zatvoreni, nismo imali prevelik uticaj da bismo mogli doci do odredjenih informacija, ali informacije kojima smo raspolagali, pokazivale su da se desavaju stvari koje nisu primjerene i koje su suprotne sa obavezama koje su bile date svim jedinicama ARBiH, prije svega u postupanju prema ljudima uopste, a da ne govorimo da nikome nije bilo dozvoljeno da uzimaju ljude kao taoce, da ih odvode, a pogotovo da ih maltretiraju i ubijaju. Naravno, ja opet potenciram da se moramo vratiti u kontekst ukupnih dogadjanja: Sarajevo je bilo u potpunom okruzenju, padale su nam linije, desavalo se ono na Bjelasnici, na Igmanu i na drugim mjestima, u okruzenju nam je bio Tesanj, situacija oko Gorazda, tako da je na tome bilo teziste nase aktivnosti. Ali u oktobru mjesecu su privedeni svi oni koji su po bilo kom obliku rukovodjenja i komandovanja bili pogrijesili. Mogu reci da su pravljeni problemi i kada su nase jedinice bile na terenu Hercegovine: pojedinci su se u Sarajevo vracali sa naoruzanjem koje su otkupljivali u dolini Neretve. Umjesto da jacamo ukupno ratiste, slabili smo ratiste u Hercegovini, tako da se postavilo pitanje sta ce to naoruzanje pojedincima i pojedinim dijelovima jedinica. U jednom momentu, i to pred Predsjednikom, jedan od komandanata ovih jedinica, ne bih znao ovog momenta koji, rekao je: "Do sada ste nas Vi mogli smijeniti, ali od sada nas necete moci ni Vi smijeniti." Znaci da su se ti ljudi toliko bili osilili, bili uvjereni u svoju snagu, da su poceli i sa takvim prijetnjama. Ali, ipak smo uspjeli da taj posao uradimo kako je trebalo.

DANI: Znate li koliko je civila srpske nacionalnosti ubijeno u Sarajevu od strane pripadnika Armije BiH tokom agresije?

DELIC: Ja ne raspolazem informacijama o broju ubijenih i ne znam da li druge institucije u drzavi raspolazu. Znam da su dokumenta koja su organi bezbjednosti prikupili tokom ispitivanja sigurno bila dostupna sudskim organima. Ni tada, ni sada, vojska ili Generalstab i stab Vrhovne komande nije bio naredbodavac sudskim organima. Mi smo zavrsavali nas dio posla, a sudski organi su trebali pokretati postupak. Vjerovatno ljudi koji su proucavali te dokumente znaju daleko vise od mene. Ja sam uvijek bio informisan u onoj mjeri koliko mi je potrebno za preduzimanje mjera. Znam da su neki kaznjeni i da se neki jos uvijek nalaze u zatvoru.

Cacina sudbina

DANI: Za jedan dio stanovnika Sarajeva Caco je heroj, za druge zlocinac. Kakav je Vas stav?

DELIC: Ja sam i tada, i Musanu Topaloviæu i svim onima koji su bili van sistema, rekao da za mene oni nisu vojnici Armije BiH zato sto nisu u sistemu. Drugo, svoj stav sam ispoljio i u onim slucajevima kada je postojao zahtjev od odredjenih institucija da se pojedinci iz tih redova proizvedu u cinove ARBiH. Bio sam i tada, i sada sam, iskljucivo protiv toga kad je rijec o ljudima koji su se ogrijesili o kodeks ponasanja pripadnika Armije, pripadnika bilo koje vojske. Od mene nikad takav prijedlog nece otici i nije samo takav stav prema Musanu Topalovicu, nego prema bilo kom covjeku koji je iskoristio ili zloupotrijebio rat da na svoj nacin razrjesava situaciju. Zato, prema svim ljudima koji su grijesili, imam isti stav. Treba znati, mada se sada najvise govori o odvodjenju Srba, mi smo imali informacija o silovanju Bosnjakinja, odvodjenju Bosnjaka, ukljucujuci i ministre, citavo ministarstvo se znalo isprazniti. Sjecam se Ministarstva vojne industrije, na cijem celu je tada bio Mamutcehajic, tada su svi bili odvedeni na kopanje.

DANI: Kako je ubijen Musan Topalovic Caco?

DELIC: Treba provjeriti dokumentaciju koja postoji i ona ce dati istinu o tome. Ja raspolazem informacijom da je bio pokusaj bjekstva iz komande Prvog korpusa, kad je Caco priveden onu noc, 5. na 26. Ponavljam, ukoliko je neophodno da se i taj dio pokrene, treba ga pokrenuti. Ja nemam onu pismenu vjerodostojnu istinu da bih bio sto posto siguran.

DANI: Postoji li mogucnost da su saznanja o ubistvima pripadnika Armije i policije uticala na donosenje odluke o Cacinoj sudbini?

DELIC: Nije, nije uopste donesena nikakva odluka o Cacinoj sudbini. On je ostao posljednji. Ramiz Delalic se predao i sa njim je postupano korektno. Kada je rijec o Musanu Topalovicu, sve je trajalo do ponoci i tada je kroz razgovor telefonom, direktno s njim, receno da ode gospodin Pusina, jer je on Pusini vjerovao. Pusina je otisao i tada se on predao, a postupak je dalje slijedio. Trebalo je da se kroz postupak ispitivanja oslobode oni koji nemaju udjela, a da se prema onima koji su napravili to sto su napravili preduzmu odgovarajuce mjere i u sudskom smislu pokrene postupak protiv njih.

DANI: Da li je Uprava vojne bezbjednosti sprovela istragu o Cacinom ubistvu? Da li je iko bio u pritvoru?

DELIC: Ja ne bih rekao da je zbog ubistva Musana Topalovica Cace neko bio u pritvoru, a kada je rijec o ispitivanju, vjerovatno se i o tome ispitivalo i dolazilo do nekih saznanja.

Zlocin je zlocin

DANI: Stice se utisak da vlada generalno nesnalazenje drzavnih bosnjackih celnika kada je rijec o otvaranju dossiera o zlocinima koji su pocinili pripadnici Armije BiH?

DELIC: Pa i ja imam takav utisak, a razlozi su, vjerovatno, visestruki. Na jednoj strani, to je pomalo i nezrelost ljudi koji se upustaju, prije svega, kroz medijske prezentacije, intervjue, u dijaloge i razgovore kojima prozivaju neke ljude bez argumenata. Mi znamo da sud treba da pozove onoga ko je kriv, sud treba da da svoju ocjenu u tom pogledu. Drugo, treba reci da je to vjerovatno proizvod pritiska ili uticaja sa strane, jer u ovom momentu treba zamagliti brojne zlocine koje su ucinili drugi. Mislim da mi moramo o zlocinima razgovarati potpuno posteno, iskreno. Ne trebamo medijski praviti od toga senzacije, jer senzacionalizam prvo kod Suda u Haagu ne prolazi, kod njih prolaze zvanicni dokumenti, i odgovarat ce onaj ko je pocinilac. Na ovaj nacin, senzacionalizmom mi jednostavno zamagljujemo daleko vece zlocine. Mada je svaki zlocin - zlocin, i tu nema nikakvog opravdanja. Mi smo u Armiji preduzeli sve da preko drzavnih institucija damo podatke i omogucimo svjedocima da svjedoce na Sudu u Haagu. U tom pogledu mi dosad nismo imali problema, i dalje smo spremni da to ucinimo. Ja kroz zvanicno informisanje nisam nikome zabranio, ali jesam predozio sadasnjim pripadnicima Armije da istupi i razgovori u medijima, odnosno nacin na koji su vodjeni intervjui, ne koristi nikome. Naprotiv, stete ukupnom radu Tribunala, neovisno o kome je rijec kada treba da odgovara. Nazalost, mi nismo mogli uticati na one ljude koji nisu vise u Armiji, ali su bili njeni pripadnici, da nastupe onako kako su to uradili. Zato, evo, i ovo je nacin da opet kazem: nismo mi za to da se bilo koji zlocin prikrije. Doslo je vrijeme za placanje racuna. Svako onaj ko je zlocin napravio, to ponovno tvrdim, nije ga napravio zbog naredjenja ili stavova institucija,n niti u drzavi, niti u Armiji, nego je to krivica pojedinca, i ko je to cinio, morat ce da odgovara. Naravno, uz istu takvu odgovornost onih koji su to cinili institucionalno na prostorima BiH, a nama je znano da ih ima dosta.

DANI: Ocjenjujete li da je velika steta ucinjena pasivnoscu pravosudnih organa?

DELIC: Moj stav je: bolje je da nasi drzavnici i sudske institucije taj posao otpocnu sa dokumentima koji su meritorni za sud. Jedno je prica, jedno je, mozda, neki dokument, jer sud trazi daleko cvrsce dokaze i argumente za pozivanje. Sigurno je da bi za nas to bilo dvostruko znacajno, na jednoj strani da sami, kao institucija ove drzave, sankcionisemo ono sto se desavalo na teritoriji koju smo mi tada kontrolisali i gdje smo imali vlast. Na drugoj strani, to bi bio jos jedan znak naseg gledanja na sve ono sto se desavalo u ratu i sigurno je da bi nam to koristilo.

DANI: Organi vojne bezbjednosti raspolazu podacima o zlocinima u Grabovici, koji bi, cini se, vrlo efektno mogli prekinuti ping-pong optuzivanje bivsih i sadasnjih generala Armije BiH o zlocinima u Grabovici?

DELIC: Sigurno, ja sam to negdje i rekao. Sve ono cime mi raspolazemo, kao Armija, ukljujuci i dokumente sluzbi bezbjednosti, mi cemo dati na raspolaganje sudskim organima. Naravno, postoje i drugi instrumenti, drugi organi, koji su se bavili tim slucajevima, kao sto su organi MUP-a. Kada se spoje svi ti podaci, uz zive svjedoke dogadjanja, sigurno je da se mogu prikupiti adekvatni argumenti i dokumenti da mi pokrenemo jednu takvu aktivnost. I da to zavrsimo, ukoliko je to moguce, u nasoj avliji, sto kazu.

Nezgodan spoj

DANI: Gospodine generale, bode u oci cinjenica da se Grabovica dogodila devetog septembra, Uzdol 14. septembra, da bi se 26. oktobra saznalo za Kazane. Slijedi jedna silazna putanja kada je o multietnicnosti Armije BiH rijec. Osjecate li se osobno odgovornim?

DELIC: Ne znam kako to povezati. Mislim da je nezgodan spoj koji ste napravili povezujuci ovedogadjaje i smanjenje multietnicnosti.

DANI: Ubijeni su Srbi i Hrvati.

DELIC: Sa tim kontekstom se ne slazem. Kada je rijec o multietnicnosti, to nije proizvod tih dogadjaja, vec proizvod ukupnih politickih dogadjanja, ukupnog politickog odnosa prema borbi na prostoru BiH. Treba znati da je etnicki sastav ARBiH do otvaranja sukoba sa HVO-om bio jedan, a poslije tog otvaranja drugi, neovisno od svih dogadjanja. Tako da je uticaj na smanjenje broja pripadnika hrvatske i srpske nacionalnosti prevashodno politicki i toka zbivanja na ratistu u BiH, a ne ovih dogadjanja, i to je potpuno sigurno. Naravno da to sigurno nije bilo dobro za multietnicnost Armije, ali gledajuci ukupno, mislim da su svi oni koji su prozivali, pa i danas prozivaju, Armiju u tom pogledu trebali uciniti vise da obezbijede prisustvo pripadnika svih nacionalnosti u ARBiH. Uostalom, da se to moglo, vjerovatno rata ne bi ni bilo, jer je rijec o razlicitim konceptima, te o razlicitom pristupu rjesavanja problema BiH u cjelini.

DANI: Mislite li da bi za taj politièki koncept, tadasnje kaznjavanje krivaca djelovalo bolje ili losije?

DELIC: Sigurno da bi bilo bolje. Kaznjavanje krivaca moze da djeluje samo bolje, ne moze da djeluje losije. Ali, posto ste postavili problem licne odgovornosti, ja vam mogu, naravno, dokumentovati, a to vam mogu dokumentovati i svi oni koji su bili clanovi Predsjednistva, i sa kojima sam ja i danas u kontaktu, od gospode Pejanovica, Komsica, gospodje Tatjane Ljujic-Mijatovic, gospodina Kljuica, kakav je bio i ostao moj odnos prema multietnicnosti Armije BiH, i koje sam napore ulagao, jer znam kakva je korist od toga. Naravno, ne moze se to gledati kroz pojedinacne slucajeve, nego kroz ukupne napore.


PRICA PRVA

Vremenom svaka rana zaraste. Svaka, osim one majcine koja izgubi svoga jedinca sina. Ta rana uvijek je svjeza i otvorena, krvari ona do kraja zivota. I u posjetu jednoj takvoj majci, Raziji Camdziji, kojoj Caco ili Cacini ubise sina Jasmina Camdziju, odlazim 27. oktobra, dan nakon cetvorogodisnjice smrti. Prica, isprekidana suzama, izgleda sazeto ovako:

Do 1992. godine porodica Camdzija zivi u svojoj prelijepoj kuci u Mesicima. Kuca je kao iz bajke ili onih praznicnih razglednica okruzena cvijecem, muz Jusuf savjestan je i strogi sef trafostanice, 24-godisnji sin Jasmin gradjevinski tehnicar. Omiljen, drustven, veseo, kao sto samo mladost moze biti. Sve previse lijepo da bi potrajalo dugo. S proljeca 1992. godine tenkovi Jugoslavenske narodne armije tutnjaju Mesicima, upucuju se prema Gorazdu. Zlo se veliko nadvilo. U jedno takvo predvece u kucu dodje Jasminov drug Mirko Jovicic, donese kutiju cigara i pola kilograma kafe, zaplaka i rece: "Moracete da bjezite odavde, ako mislite da ostanete zivi. Jasmin pogotovu, cuo sam da se na Mesice sprema ofanziva."
Bio je Mirko u pravu. Porodica Camdzija u zadnji cas napusta Mesice, odlazi najprije u selo Kukavice kraj Rogatice, a zatim se golgota nastavlja. U zbjegu od hiljadu ljudi i najmanje 300 djece, umorni, iscrpljeni i gladni, danima ce se probijati prema Ustipraci i Gorazdu. Mati Razija tada dobija prvi infarkt i samo uz pomoc Jasminovu uspijeva da stigne u Gorazde. Jasmin se odmah
ukljucuje u borbu, ljubimac je Zaima Imamovica, jedan od najboljih diverzanata. Nijedna krupna akcija bez njega nije se mogla zamisliti. I kao takav dobi nagradno odsustvo. "Majko", rece on tada, u aprilu 1993., godine, "zelim nakratko da odem u Sarajevo. Hocu da vidim sestru Jasminu, hocu i poruseno Sarajevo da vidim, u tom gradu ja sam proveo svoje najljepse skolske dane. Tebi evo vera, ako zatreba hljeba da kupis, nemoj gladovati i nemoj za mene da brines." Tada su trebali dani i noci da se iz Gorazda preko Grepka stigne u Sarajevo. No, zelja za susret sa sestrom i svojim gradom bila je jaca od svih nedaca. Jasmin je stigao u Sarajevo i nastavio svoj ratni put. Najprije u 101. brigadi kod Ismeta Hadzica, a zatim u vojnoj policiji. I tako sve do kobnog 26. oktobra 1993. godine. Majcin instinkt je progovorio prvi... - Noc uoci toga - prica ona - zaspala sam i sanjam kako mi je tijelo umrlo. Probudim se i kazem sestri Rabiji da mi se srce otkinulo, a grudi prepukle. Mora da se Jasminu nesto strasno desilo. Navece preko tranzistora cujemo za njegovu smrt u obracunu sa Cacom. Vijest osinu pravo u srce, dobih i drugi infarkt, takvu me u bolnicu odvedose. Pitate me kako je poginuo Jasmin? Znam vrlo malo, cula sam da je bio naoruzan i da je bio jedan od rijetkih sto su pruzili otpor. Posmrtno je odlikovan "Zlatnim ljiljanom". I rana boli, pece. Zbog najtezeg gubitka, ali i onoga sto se sada dogadja.

- Vidite - kaze na kraju Razija - sinoc na televiziji gledam, u dzamiji tevhid posvecen Caci. Za mog sina to nije upriliceno, niko ni da me posjeti na godisnjicu njegove smrti. Cijepa se majcino srce kada to vidi, pita se ko je tu heroj, ko zrtva, ko je, zapravo, patriota...

Mladen Paunovic,objavljeno u broju 63 DANA, 24. NOVEMBAR / STUDENI 1997.

U SARAJEVU JE UBIJENO OKO DVIJE A MOZDA I TRI HILJADE SRBA
_____________________________________________
Priredili: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC

Odg: Злочини над Србским народом!
« Odgovor #10 poslato: Jul 11, 2013, 18:41:40 »
PRICA DRUGA

DANI: Gospodine Pejanovicu, kada ste saznali da pripadnici Desete brdske brigade Armije BiH vrse zlocine nad stanovnicima Sarajeva, pretezno srpske nacionalnosti?

PEJANOVIC: Za tako nesto saznao sam u drugoj polovini 1992. godine preko clanova porodica koji su dolazili da prijave nestanak, da prijave odvodjenje na liniju. Sto je dalje odmicalo vrijeme, ta saznanja su bila veca. Ja sam tada bio clan Predsjednistva i predsjednik Savjeta za zastitu ustavnog poretka koji je po svojoj funkciji bio tijelo Predsjednistva za pitanja zastite ustavnog poretka i zastite osnovnih prava gradjana. Saznao sam dosta o tome i od uglednih gradjana i od aktivista iz stranaka, posebno gradjanskih, od akademika Filipovica, koji je tada bio potpredsjednik Muslimansko-bosnjacke organizacije i kome su se takodje ljudi obracali. Tada sam inicirao jednu sjednicu Savjeta za zastitu ustavnog poretka, pored ostalog i na temu samovoljnog, nezakonitog odvodjenja civila na linije koje je drzala Deseta brdska brigada.

DANI: Mozete li precizirati vrijeme?

PEJANOVIC: Prva sjednica je bila u jesen-zimu 1992. godine, a onda je poslije uslijedila jos jedna sjednica. Ustvari, tri sjednice su se bavile problemom Topaloviceve samovolje. To su bile prosirene sjednice sa predstavnicima politickih partija i na njih smo pozivali ministra unutrasnjih poslova, tada je bio Pusina, a pozvani su i nacelnik CSB Sarajevo, predstavnici advokatske komore, tuzilac i predstavnici Armije. Problem samovolje koju je provodila komanda Desete brdske brigade na celu sa Topalovicem bio je opsti problem grada. On se najvise ticao gradjana srpske nacionalnosti, po broju, po posljedicama, ali je bio zahvatio i gradjane drugih nacionalnosti i postao je opsti problem. Ja licno i mi u Predsjednistvu smo zelili to pitanje otvoriti i otvorili smo ga na drugoj sjednici Savjeta kada smo dali informaciju Predsjednistvu sa zahtjevom da se to pitanje rjesava. To je bila jedna teska mrlja na ukupnom konceptu odbrane i razvoja oruzanih snaga i dovodila je u pitanje ne samo bezbjednost nasih gradjana nego i ugled i karakter odbrane, Armije, drzave. Potkopavala je drzavu iznutra. Moram reci da je tada taj problem akceptiran i uvazen, ali je bilo taktiziranja zbog straha da radikalna smjena Topalovica ili njegovih saradnika moze izazvati siru pobunu. Poznata je ona ljetna pobuna '93. godine, kada su ta jedinica i njeno rukovodstvo htjeli potpunu vladavinu nad gradom. To je, uz pomoc MUP-a, tada zaustavljeno.

DANI: Kako ste Vi reagirali?

PEJANOVIC: Onda sam pripremio i trecu sjednicu Savjeta za zastitu ustavnog poretka. Tu sjednicu sam, mimo uobicajenih odnosa i pravila za takvu vrstu tijela, ucinio javnom. Mediji su prenijeli diskusije. Na sjednici su bili prisutni i novoizabrani komandant Glavnog staba general Delic i njegov pomocnik za bezbjednost. Oni su tada javno rekli da Musan Topalovic Caco nije pod komandom Prvog korpusa, odnosno pod komandom Armije, i da on ne postuje komandu. Sutradan je to objavljeno i odmah je uslijedila priprema radikalne akcije koja ce u jesen 1993. godine biti izvedena. Doslo je do blokade Cacine komande i svega ostalog: privodjenja u Prvi korpus, odnosno njegovog ubistva pod okolnostima koje jos nisu rasvijetljene. Mogu samo jos kazati da sam tada bio kritikovan od predsjednika Izetbegovica i Ganica: zasto sam bez sirih konsultacija ucinio sjednicu Savjeta javnom, te da je ona imala, osim pozitivnih, i negativne efekte, jer dovodi u pitanje - u to doba se to tako gledalo - povjeranje u Armiju i sistem odbrane. Ja sam toga bio svjestan, ali sam imao veliki osjecaj odgovornosti i smatrao sam da tako ne moze dalje. Sutradan sam sreo neke ljude iz mog komsiluka, iz Stare Breke, i rekli su mi: "Mi smo culi komandanta sta je rekao - da Topalovic ne provodi naredbe vise komande u Armiji i nasi sinovi u toj jedinici vise nece biti. Mi svoje sinove necemo davati takvim ljudima."

DANI: Da li ste, osim priprema za sjednice Savjeta, sa predsjednikom Izetbegovicem u drugim prilikama razgovarali o ovom problemu? Da li ste naisli na razumijevanje Predsjednika?

PEJANOVIC: Rezultati sjednica Savjeta bili su prezentovani Predsjednistvu i Predsjednistvo je prihvatalo prijedloge Savjeta. U tom kontekstu i predsjednik Izetbegovic je bio kooperativan i raspolozen da se nadje rjesenje. Ali, u to vrijeme postojalo je izvjesno taktiziranje. Po mom misljenju, bilo je iz straha da bi jedan radikalan rez mogao izazvati jos vece probleme. Licno sam osjetio da je to gubljenje vremena i zato sam vrsio pritisak da se to mora presjeci, da se to mora zaustaviti. Moram reci da je prije toga bio jedan izvjestaj na televiziji u okviru Dnevnika koji je pohvalio Cacin metod vodjenja ljudi sa ulice, jer, boze moj, mnogi se kriju u podrumima, nece da idu na linije, izbjegnu Opcinskom sekretarijatu za odbranu, a njemu ne mogu izbjeci.

DANI: Jeste li se Vi osjecali bezbjednim?

PEJANOVIC: Pa, Senade, dobro je da to pitate. Da ste bili na mom mjestu... Meni su dolazili dobronamjerni glasovi, poruke: zasto si toliko uporan da kroz Savjet to pokreces i rjesavas, ima precih od tebe, moze i tvoja glava doci u pitanje... Ja sam toga bio svjestan. Ali se nisam pred tim cinjenicama zaustavljao, jer takvu vrstu torture zlocina nad komsijama civilima nisam mogao zamisliti, a kamoli trpiti. Negdje poslije javne sjednice Savjeta bio sam u Kamernom teatru na jednoj predstavi. Iako je trebalo da i nakon predstave ostanem tu, otisao sam, sticajem okolnosti, do KUD-a "Seljo". Samo sto sam izasao iz zgrade, dosli su Cacini ljudi i uhvatili Zorana Becica, a ustvari sam i ja trebao biti uhapsen. No, nisam se kolebao nimalo. Uostalom, ja sam ovdje ostao da podijelim dobro i zlo sa komsijama i da se borim za pravdu.

DANI: Smatrate li da ste kao clan Vrhovne komande ucinili sve sto ste mogli? Osjecate li osobnu odgovornost?

PEJANOVIC: Ja sam tada osjecao veliku odgovornost. Imao sam dva izbora: da se borim ili da se povucem. Moj izbor i izbor ljudi oko mene je bio izbor demokratski upotrebljivih metoda u borbiza istinu, pravdu i zakonitost. Mislim da, u tadasnjim ratnim uslovima i okolnostima, Srbin nije bio zasticen kao gradjanin, kao covjek, zato sto je bio Srbin u doba kada je srpska granata svaki dan ubijala na desetine ljudi u Sarajevu. Mi smo u to vrijeme gradili ukupni sistem bezbjednosti i odbrane, odnosno Armije. Na tome je vrlo savjesno i vrlo uporno radio komandant Sefer Haliloviæ. Dakle, tada sam, po mom misljenju, ucinio sto sam mogao. Mozda sam mogao jos nesto uciniti kada je izvedena ova akcija i kada su privedeni na sudjenje brojni ucesnici. Mozda sam mogao vise raditi da se pokrene pitanje odgovornosti tadasnjih nosilaca javnih funkcija. Tada i kasnije sam upoznao mnoge subjekte, narocito one koji su radili za komisiju gospodina Mazowietzkog o razmjerama te vrste samovolje i jos nekim koje su bile u gradu, na Dobrinji, Novom Gradu, Alipasinom Polju, jos nekim dijelovima. Mozda sam na toj tacki mogao uciniti nesto vise, ali tada je glavni cilj bio dovesti do opsteg smirivanja u Sarajevu i sprecavanja terora nad civilima. Poznata je prica da su ljudi poceli izlaziti iz podruma nema vise Cacinih hordi da kupe ljude sa ulica.

DANI: Zasto do danas SGV, a Vi ste na celu, nije otvorilo javnu debatu o zlocinima koji sada izbijaju na vidjelo?

PEJANOVIC: Ono sto smo znali, prezentovali smo mnogim institucijama, ukljucujuci Predsjednika, ljude u Armiji, bezbjednost... Ali, sve je uvijek bilo povezano sa Sarajevom. Znate, i onda kada su mene zepljaci upozorili: ako se nastavi ofanziva u Zepi, ovdje ce pripadnici jedinice iz Zepe to namiriti. Onda je dosla Srebrenica... '95. godine Predsjednik je rekao da cijeni to sto osudjujemo zlocin u svom narodu, sto istim kriterijima osudjujemo ljude koji su pocinili zlocin u
sva tri naroda i sto smo cinjenice o onome sto smo znali na vrijeme stavili na raspolaganje, narocito medjunarodnim organizacijama koje se bave time.

DANI: Gospodine Pejanovicu, raspolazete li egzaktnim podacima o zlocinima nad civilima srpske nacionalnosti u Sarajevu, broju zrtava i krivcima?

PEJANOVIC: Maj i juni mjesec 1992. godine bili su najkriticniji sa stanovista stihije i samovolje i samovoljnog odvodjenja civila srpske nacionalnosti iz njihovih kuca u lokalne zatvore, na linije ili u nepoznatom pravcu. To je bilo u vrijeme kada su u okviru lokalnih jedinica, koje jos nisu bile uvezane u sistem rukovodjenja i komandovanja, postojali lokalni zatvori koji su manje-vise bili zatvori neustrojeni od pravosudja, neustrojeni od vojnog zakonodavstva, jer toga jos nije bilo. Kad smo Kecmanovic i ja usli u Predsjednistvo pocetkom maja 1992. godine, saznali smo mnogo toga: vrlo brzo smo saznali za zatvor u hotelu "Zagreb". Po mnogim saznanjima, taj zatvor je bio pod uticajem ili u rukama HOS-a. U tom zatvoru je bio akademik Leovac, poznati ljekar Trifko Guzina, cija supruga nije htjela iz mog i Nenadovog kabineta ici kuci dok nismo nasli neko rjesenje. Ismet Bajramovic Celo ga je doveo pred zoru, jer ga je on lijecio. I kad smo ga zamolili da sazna bilo sta, on ga je nekako nasao i rekao je da ga je nasao u zatvoru u hotelu "Zagreb", u prizemlju.

DANI: Sta ste ucinili?

PEJANOVIC: Kad smo otvorili pitanje tog zatvora, kod odgovornih ljudi i kroz sjednicu Predsjednistva, vrlo brzo je taj zatvor ugasen. Medjutim, tih zatvora je bilo na Otoci, na Alipasinom Polju, Dobrinji, na Kosevu, u Klinickom centru kod cuvenog Kineza, sa nekim premjestanjem bio je to i hotel "Evropa" i, mislim, jos na jednom lokalitetu u Novom Sarajevu. Medjutim, to je sve egzistiralo do juna '92. godine kada je za komandanta postavljen Sefer Halilovic i dok nismo usvojili platformu i pristupili donosenju uredbi sa zakonskom snagom koje su uredile sistem organizacije armije, vojnog tuzilastva, sistem policije i razgranicenje vlasti vojne i civilne policije. Sve dok to nije uradjeno, samovolje je bilo napretek. Moje i Kecmanovicevo angazovanje i dobra saradnja sa Seferom Halilovicem, u to doba, ubrzali su konsolidaciju sistema armije i sistema bezbjednosti, presjeceni su svi ti lokalni samovoljni oblici privodjenja ljudi i onda je uspostavljen sistem redovnog vojnog zakonodavstva. Nama se i tada i kasnije postavilo pitanje o masovnom stradanju Srba u Sarajevu. To je ono kada je Cegar poveo desetine ljudi na stadion Kosevo, pa je mnogo ljudi doslo u Predsjednistvo da izvrse pritisak. Dosli su u moj i Nenadov kabinet. Mi smo pozvali i Izetbegovica, jer je to bila skupina od pedesetak ljudi, vrlo uglednih Sarajlija. Mi smo tada presjekli pokusaj da se izvrsi represija, zavede strah te vrste, da se prakticno ostane bez Srba u gradu. Dakle, to smo presjekli i tih oblika masovnih stradanja dalje nije moglo biti jer je to zaustavljeno, doslo je do konsolidacije Armije i sistema bezbjednosti, ali je bilo pojedinacnih odvodjenja i stradanja, kasnije cak i stradanja ljudi zbog interesnih razloga - da se dobije imovina, stan. Dalje, bilo je i revansistickih, neko je nekom poginuo. Ali, sve to ne opravdava.

DANI: Da li znate koliko je tako stradalih?

PEJANOVIC: Postoje dvije procjene - jedna da je stradalo oko dvije hiljade, a druga oko tri hiljade ljudi. Tesko je pouzdano reci da je jedna tacnija od druge, ali negdje izmedju dvije ili tri hiljade ljudi po toj osnovi je ili nestalo ili stradalo ili ubijeno u citavom tom periodu dok se nije izvrsila potpuna konsolidacija i dok potpuno nije presjecena ta tortura nad civilima i ubistva civila. Ubistva su bila i na ovaj nacin: odvedes nepripremljenog civila na liniju i kazes - kopaj! Ostavis ga na brisanom prostoru i zapucas u suprotnom pravcu, onaj uzvrati vatrom i ubije ti tog civila. Onda se to ne podvodi kao ubistvo, kao zlocin, nego - "strad'o na liniji". I to je kasnije presjeceno, a kljucna tacka zaustavljanja toga je bila tajna akcija MUP-a i Armije BiH, kada je 26. oktobra izvrsena opsada Cacinog staba i kada je on u toj akciji likvidiran. To je bilo praktièno zaustavljanje svih elemenata te vrste. Da toga nije bilo, ja vise ne bih mogao ucestvovati u zajednickoj borbi za ono sto znaci demokratska i slobodna Bosna i Hercegovina.


PRICA DRUGA

Prvi je novembar, katolicki praznik Dan mrtvih. Ivo Markesic, otac ubijenog Slavena, bio je vec na groblju, pripalio svijecu svom mrtvom jedincu. Za koji sat krenuce i na misu koju ce u
pomen mrtvih odrzati uzoriti kardinal Vinko Puljic. Do tada sjedimo i pricamo. O sinu Slavenu i onome sto zna sta se desavalo 26. oktobra 1993. godine...

-Vidite, kako vrijeme prolazi - prica Ivo - u meni je sve vise pitanja i sve manje odgovora. I ne zamjerite roditelju ako je pristrasan ponekad, ako i nije u pravu. Pa, roditelj i ne moze drukciji da bude. Kazem vam, redjaju mi se pitanja. Znam, naprimjer, da je Slaven dezurao u MUP-u 23. i 24. oktobra. Dvadeset petog je, znaci, trebao biti slobodan. Ili su, mozda, dobili neka posebna naredjenja, ne znam, jer nam o tome nije pricao, a ionako nije bas bio govorljive naravi. Doduse, u to vrijeme on je, i kada bi bio slobodan, znao cesto da ode u MUP, prenoci tamo. Ovdje hladno, ni struje, ni vode, tamo je bar mogao da se ugrije i televiziju pogleda. Mozda je i toga dana tako bilo. Znam samo da mi je pri polasku zatrazio 20 maraka. Ja prevrnuo dzepove, novac ne nadjoh, on samo klimnu ramenima i ode. Bilo je to nase zadnje vidjenje. I sad mi je zao zbog onih 20 maraka.

Pitam se i otkud Slaven da krene u obracun sa Cacom. Pa, on je kao diplomirani ekonomista u MUP-u najprije radio kao inspektor za privredni kriminal, zatim su ga prebacili u odjeljenje za droge, ocekivalo se da predje u nasu sluzbu Interpola. Znaci civil, bez uniforme i bez ikakvog naoruzanja. A za jednu takvu akciju sigurno su trebali izuzetno obuceni ljudi, vrhunski profesionalci. Pitam se da li su bili svjesno zrtvovani i on i drugovi iz njegove grupe Dragan Miljanovic i Srdjan Bosiljcic. Ponesto sam i saznao. U civilu, nenaoruzani, bas kao da ih u setnju salju, oni su dosli u kucu gdje je bio Caco i gdje su se drzali taoci. Docekao ih je Cacin brat Nane, ikada su mu rekli zbog cega su dosli, on ih je uveo kod Cace. Sve je trajalo samo nekoliko sekundi, Caco je ubio Srdjana i Dragana, a mog Slavena Armin Hodzic. Eno ga, i sada je na slobodi. Slavenu je tada bilo 28 godina. Posmrtno odlikovanje Slaven nikakvoo nije dobio. Ni materijalnu pomoc, ni bilo sta drugo sto bi podsjecalo da briga o njemu, bilo kakva, postoji. Vidite, cak ni mrtvim tim momcima, toj neduznoj mladosti, ne daju da budu ravnopravni.

Krupne oci Ive Markesica napunise se suzama. Ustaje, oblaci se, priprema se za misu. Mozda ce mu rijeci uzoritog kardinala Vinka Kuljica bar na trenutak ublaziti bol. Mozda.

M.P. Objavljeno u broju 63 DANA, 24. NOVEMBAR / STUDENI 1997.


SUDJENJE JE BILO NEZAKONITO
___________________________________________
Priredili: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC



PRICA TRECA

ZARKO BULIC: Bio sam u svojstvu branioca ucesnik u postupku koji je vodjen protiv pripadnika Devete i Desete brdske brigade. Konkretno, bio sam branilac u znatnoj fazi postupka, zapravo, kompletno u istraznoj fazi, i u dobrom dijelu sudjenja tada optuzenom Ramizu Delalicu, vrsiocu duznosti komandanta Devete brigade. Ja bih zelio reci da treba praviti distinkciju, ne malu nego veliku, upravo u pogledu zlocina, izmedju pripadnika Devete i Desete brigade. Naime, u postupku koji je vodjen protiv pripadnika Devete brdske brigade, konkretno i protiv Ramiza Delalica, ciji sam ja branilac bio, nije se pojavila nijedna cinjenica koja bi indicirala na vrsenje zlocina nad civilnim stanovnistvom, posebno nad pripadnicima srpske nacionalnosti, motivirano samo pripadnoscu tih zrtava srpskom nacionalnom korpusu. I citav postupak je prosao da u odnosu ni na Delalic Ramiza ni bilo kojeg pripadnika njegove brigade nije inkriminisan nikakav zlocin nad civilnim stanovnistvom, pa ni nad pripadnicima srpske nacionalnosti. Zato bih zelio da naglasim da se ipak pravi distinkcija. Uvijek se mijesaju pripadnici Devete i Desete brdske brigade. Za Kazane su optuzeni odredjeni ljudi i svi su bili pripadnici Desete, odnosno Cacine brigade. Mislim da je metodoloska greska, krivicno-procesna, bila uopste vodjenje zajednickog postupka jedinstvene istrage. Drugi dio vaseg pitanja: da li sudjenje zadovoljava princip zakonitosti? Ja cu reci slobodno svoju ocjenu: nije! Sama kvalifikacija u optuzenju, a pogotovo u presudi krivicno pravnih radnji, likvidacija odredjenog broja civila ciji su lesevi nadjeni u jami zvanoj Kazan, bila je ocigledno neadekvatna. Koliko znam, iako nisam bio ucesnik do kraja postupka, vecina optuzenih je odgovarala za krivicno djelo neprijavljivanja ucinioca krivicnog djela, a ne za krivicno djelo ratnog zlocina nad civilnim stanovnistvom, sto je meni i tada bilo cudno. Shvatio sam da je tako bilo iz politickih razloga, da se ne bi dalo u javnost, pa mozda i u medjunarodnu javnost, da se i na "drugoj strani" vrse ratni zlocini. To je moja subjektivna ocjena, jer mi je sve bilo nevjerovatno. Dosta njih je priznavalo svoje aktivno ucesce, a optuznica i presuda su bile "za neprijavljivanje pocinioca krivicnog djela" ili za obicno ubistvo iz cl. 36 Krivicnog zakona, sto se moze provjeriti u sudskom spisu. Medjutim, bez obzira na pravnu kvalifikaciju tih radnji u optuznom aktu, to nije vezalo sud, jer prema odredbi cl. 346 Zakona o kriviènom postupku, sud nije vezan pravnom ocjenom djela po optuznici, vec samo realnim cinjenicnim opisom radnje! Tako da se presuda ne moze staviti u jedan okvir zakonitog sudjenja, jer je sam optuzni akt dao jednu kvalifikaciju koja je, po meni, odudarala od cinjenicnog supstrata optuznog akta i onoga sto je bilo u smislu dokaza. Tako da je totalno neadekvatna bila. Medjutim, ja bih rekao jednu stvar: mislim da je procesno-metodoloska greska bila vodjenje zajednickog postupka upravo iz ovih razloga. U javnosti je bilo poznato da Deseta brdska vrsi odredjene radnje. Mi smo imali cinjenice da na podrucju odgovornosti Desete brdske brigade nestaju ljudi koji se od tada - 1992. godine i 1993. godine nikada ne pojavljuju. I opravdana je pretpostavka da su likvidirani i van Kazana. I to je ta metodoloska greska: trebalo je suditi sa pravom kvalifikacijom one ljude kojim je bio inkriminisan zlocin.

U zoni odgovornosti Desete brdske su, ja znam konkretne slucajeve - ljudi nestajali i ranije. Do danas se nisu pojavili. Slucaj iz Ulice Dimitrija Tucovica: Marina Nevstrujev i Nenad Lojevic su odvedeni iz stana u junu mjesecu 1992. godine. Nikada se vise nisu pojavili i ja sam od njihovih porodica bio angazovan. Dobio sam uvjeravanja od policije da ni oni o tome nista ne znaju, iako je bilo jako puno indicija koje su obecavale brzu i efikasnu istragu: ujutro, recimo, u njihov stan je uselio odredjeni covjek, sto znaci da je imao saznanja da se oni nikada nece vratiti. To je bila pocetna indicija za brzu i efikasnu istragu, koja je potpuno izostala. Imate slucaj i bracnog para Komljenac, koji su odvedeni iz stana u junu 1993, za kojima sam jedno vrijeme tragao po ovlastenju porodice, ali bez rezultata. Kasnije su njihovi lesevi identifikovani u Kazanima. Imate i slucaj grupe ljudi, mislim da se radilo o sedam izmasakriranih leseva, koji su 17. ili 18. juna 1992. pronadjeni na otvorenom, na Bentbasi. Ja sam tada tragao po ovlastenju porodice za Turanjanin Stankom, koji je odveden iz stana na Ciglanama u junu 1992, pa je to bio povod da pregledam fotodokumentaciju tih leseva na Bentbasi, koja je napravljena na uvidjaju, jer sam Turanjanina odlicno poznavao prije agresije. Uvidjaj koji je obavio Milorad Potparic, tadasnji sudija Viseg suda Sarajevo, prekinut je zbog granatiranja, a od Suda je dat nalog za prebacivanje leseva u prosekturu. Medjutim, koliko ja znam, ti lesevi nikada nisu dosli do prosekture, pa ni identifikovani, izuzev bracnog para Biberdzic iz Ulice Blagoja Parovica. Oni su identifikovani po nekim dokumentima koji su pronadjeni u njihovoj odjeci.

Ima jedna okolnost koja moguce koincidira na vrijeme kada je to najvise radjeno: po onom sto ja znam - juni mjesec '92. godine. Recimo: postoji jedna grupa ljudi koja je nestala na Dobrinji. Odvedeni su iz stanova. Nakon dugotrajnog traganja nista nismo mogli utvrditi. Sad, poslije reintegracije dijelova Sarajeva, na Vlakovu smo pronasli grob Mirka Pejovic, koji je odveden iz svog stana 18. juna sa Dobrinje. Kada smo ga ekshumirali, sudski vjestak Dobraca je utvrdio prostrelnu ranu u predjelu sljepocnice iz vatrenog oruzja koje je djejstvovalo iz neposredne blizine. Tijela su, dakle, bila na Vlakovu, razmijenjena su od strane Armije kao lesevi srpske vojske za leseve pripadnika Armije. Na tom mjestu, gdje je bio grob Pejovica, je i grob Gasic Mirka i njegovog sina Olivera, oca i devetnaestogodisnjeg sina. Na isti nacin, istoga dana sa Dobrinje su odvedeni i nestali. Iako i za to punomoc imam, ekshumaciju nisam napravio. Gasiceva supruga, koja je zbog toga otisla iz Sarajeva, ne moze da dostavi dovoljno identifikacionih podataka koji su trebali. Kod inzinjera Pejovica su u bluzi ostali neki plastificirani dokumenti - vozacka dozvola, bankovna kartica itd. Sve ovo vrijeme vodjen je postupak u pogledu Pejovica na Vojnom sudu, dan-danas se vodi na visem tuzilastvu u Sarajevu. Iskrslo je da je ta ubistva obavljao neki Mezet Muharem, pripadnik Armije, koji je poslije poginuo. Sticajem okolnosti, taj Mezet je bio moj klijent prije rata. U ovom postupku koji je iniciran, bio je stigao izvjestaj da je to on ucinio, ali je vec bio mrtav. U tom periodu, juni 1992, odveden je i Milivoje Stekovic, bivsi generalni direktor "Feroelektra", iz kuce u Ulici Radojke Lakic. Pokusao sam utvrditi okolnosti njegove sudbine, po zahtjevu porodice, ali to nisam uspio. Izvjesno je da je imao sudbinu ostalih lica odvedenih u tom periodu. Koincidencija je da je to eskaliralo na raznim podrucjima u isto vrijeme - sto moze biti indikativno. To treba istraziti.
Ne znam zbog cega je obustavljena ekshumacija iz Kazana. Nisam ucestvovao u ekshumaciji. Istraznu radnju ekshumacije je vodio tadasnji sudija Vojnog suda u Sarajevu Seremet Nihad i ja nemam saznanja da nije sve izvadjeno iz Kazana. Mislim da se pojavilo 28 leseva. Morbidno je reci, ali bila je jedna viska glava ili viska tijelo.


PRICA TRECA

Dvadeset i peti je oktobar, ove, 1997. godine. Odlazim na zakazani poslovni susret. Sa prijateljem i kolegom, inace Hrvatom po nacionalnosti, koji me ipak moli da mu ne spomenem ime. "Vidis i sam", kaze mi on, "da Cacin duh jos lebdi u gradu." Ipak, kolega je, sto sa radija, sto sa televizije, toliko poznat da na kraju price malo kome nece biti jasno o kome se radi.

Caco mu je bio prvi komsija. Zahvaljujuæi tome, tri **** je odvodjen. Prvi put, osamnaestog novembra 1992. godine u Bostaric na kopanje. Uz intervencije sa najviseg politickog vrha, brzo je pusten. Drugi put, pocetkom jula 1993. godine. Zajedno sa suprugom, dvojicom sinova i punicom odveden je u Cacin stab. Tamo se, kako kaze, vec nalazila poveca grupa Srba, Hrvata i Jevreja. Nakratko dovedose Amilu Omersoftic, ali je ubrzo pustise. Najbrojniji su, ipak, bili vojni policajci i pripadnici Ministarstva unutrasnjih poslova.

- Oni - prica kolega - prodjose najgore. Skinuli su ih do gaca, maltretirali, tukli. Gradski obracun zbog Pecara nastavljao se ovdje, a mi smo bili taoci. Djeca se stisnula uz mene i pitaju: "Tata, hoce li nas ovdje sve pobiti?" "Nece, nece, valjda", tjesim ih ja. U pola pet ujutru zove me Caco i pita: "Sta je, jesi li se prepao?" "Jesam", odgovaram mu ja, "ali ne za sebe, vec za djecu, suprugu i punicu." Par sati kasnije, nas pustise, ali mnogi ljudi, a medju njima je bilo i starijeg svijeta, ostase. Sta je sa njima dalje bilo, kakva ih je sudbina zadesila, ne znam. Dvadeset i peti oktobar 1993. godine je za prijatelja dan koji se pamti cijelog zivota. Traka sjecanja se i sada sama odmotava.

- Noc prije toga - prica on - ja sam stigao iz Ancone. I za ono vrijeme donio ono sto je najvaznije, pun ranac hrane. U kuci pripremili festu, radujemo se, nadamo da bar gladi vise nece biti. Ujutro, oko sest sati i petnaest minuta, cujem pucnjavu, pomislim, opet se oko Trebevica guzva. Ali pucnjava je sve jaca i jaca, krenem prema WC-u i vidim da se puskaranje u samom dvoristu desava. Jedan mladic ostade da lezi. U sest i 30 lupnjava po vratima, Cacini borci mene i citavu familiju vode u podrum. Pred zgradom vidim da pet-sest mladica leze mrtvi.

U podrumu je nas oko sedamdeset. Zene i djeca vriste, napolju se cuje pucnjava. Uto ce u podrum banuti i Caco. "Kolji cetnike", urla on. "Nemoj, Caco, mene, moli ga jedan mladic, pa sjecas se kad si bio ranjen, ja sam ti krvi davao." Ne pomaze ni to. Nozem Caco zakla njega, pa onda i jos jednog mladica. Kao vrece bacise ih zatim na hrpu. U 15 sati nova panika. Cujemo kako policija vice Caci i njegovim borcima da se predaju i kako im ovaj odgovara da nece, vec da ce i njih i sve nas taoce pobiti. On zatim pozva mene da podjem s njim. Udjosmo u kucu, soba je puna bombi i svakojakog oruzja, tu je i televizor ukljucen, osim Cace i mene ovdje je jos i Borisa Arnaut. Po nesreci, na televizijskom programu emisija posvecena odluci Predsjednistva za rasciscavanje sa Cacom i Celom. "Neka idu u pizdu materinu", govori Caco gledajuci program, "sve to treba pobiti." Ocajan zbog emisije. Uspijevam telefonom da dobijem redakciju, molim ih da prekinu emisiju jer cemo je mi, taoci, glavom platiti. U redakciji poslusase. Nesto kasnije u sobu ulazi Jusuf Pusina. Kaze da dolazi po nalogu predsjednika Predsjednistva Alije Izetbegovica, ubjedjuje Cacu da se preda, garantuje mu slobodu, kaze da jedino dalje nece biti komandant, moli ga da se rijesi ova situacija. Caco trazi da ja i Pusina jos jednom odemo do Alije Izetbegovica i da ja od predsjednika trazim da on licno nazove telefonom i s njim se dogovori. Stigli smo u kabinet predsjednika, tamo je vec bio Bakir Alispahic, a nesto kasnije stize i Ejup Ganic.

Predsjednik zove mene, ulazim, i on me zabrinuto pita koliko Caco drzi talaca. Odgovaram da ih je najmanje 70. "I, sta mislis da treba raditi?" "Pa, najbolje je", kazem ja, "da ga nazovete telefonom, popricate se i dogovorite." Izlazim od predsjednika u kabinet. Nekoliko minuta kasnije pojavljuje se predsjednik Izetbegovic, kaze da je sve sreðeno i da dzipom ponovo ja, Jusuf Pusina i Haris Lukovac odemo do Cace. Tako i ucinismo. Caco je ovog **** bio znatno meksi, uvjeren da mu se nece nista desiti, pristaje da se preda i krece prema dzipu. Pusina me pita hocu li i ja da krenem s njim. "Ne hvala", odgovaram, "Zeljan sam mira, zeljan da ponovo budem s porodicom."

U sobi cujem kako pripadnici "Laste" pitaju ima li jos Cacinih boraca, ima li jos ko da se preda.

Zabruja zatim motor, dzip sa Cacom krenu u pravcu prvog korpusa. Bilo je to Cacino posljednje putovanje. M. P.

Objavljeno u broju 63 DANA, 24. NOVEMBAR / STUDENI 1997.


TRALJAVA AKCIJA
_____________________________________________
Priredili: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC


NIJAZ DURAKOVIC: Kljuic, Komsic i ja smo u Predsjednistvo krocili 25. oktobra '93. godine. I prva nasa sjednica u ovom sastavu bila je upoznavanje sa akcijom vezanom za Cacu. Akcija je, sigurno, prije pripremljena i sigurno je predsjednik Predsjednistva znao o cemu se radi. Uglavnom, Predsjednistvo je u novom sastavu odobrilo tu akciju i ona je uslijedila sutradan. Prve izjave i reakcije na sve to sto je ucinjeno, po mom sudu, bile su poprilicno euforicne i nekriticne jer je akcija izvedena vrlo traljavo, nestrucno. Zali boze tih mladih ljudi koji su uludo poginuli. I ja sam se licno cudio zasto nisu angazirani Vikicevi specijalci i ostali prekaljeni vukovi. Djecaci su poginuli sasvim nepotrebno, a iako je tako bilo, mnogi su sebi pripisivali bajne zasluge i lente, pocev od MUP-a pa do odredjenih vojnih struktura, sto je, po meni, zapravo, neka vrsta cinizma besprimjernog tipa.

Nakon akcije smo dobili informaciju o svemu sto se desilo, i to od Bakira Alispahica, ali nekog sireg komentara nije bilo. Nama je to tada predstavljeno kao da je tako trebalo biti. Kasnije se, da kazem tako, otvorio dosje Caco. Ja ne znam da li je Predsjednistvo u prethodnom sastavu bilo upuceno sa onim sto se desavalo, licno mislim da je moralo biti upuceno, narocito predsjednik Predsjednistva, jer je dobijao specijalne informacije od MUP-a skoro svaki dan. Ostali clanovi nisu dobijali te vrste informacija, u starom sastavu - ne znam, ali dok sam ja bio, nismo dobijali. U svakom slucaju, odgovorni ljudi su morali znati za to sto se desavalo. Kad smo dobili izvjestaj informisani smo kako je akcija tekla i na koji nacin je zavrsena, koje su zrtve. Poslije se to pitanje
jednostavno nije otvaralo, iako je ubistvo samog Cace bilo pod poprilicno misterioznim okolnostima. Pomalo se suskalo da je on, zapravo, i likvidiran da ne bi progovorio o zlodjelima i o
nekim mutnim stvarima koje su se tamo desavale. Na samom Predsjednistvu, u vrijeme mog mandata, poslije se o tome nije raspravljalo. Sporadicno, u izvjestaju o ukupnoj bezbjednosti bilo je govora da se po svaku cijenu zaustavi maltretiranje civila i Predsjednisvo je u tom smislu donijelo odredjene odluke koje su, reklo bi se, urodile plodom. Ali, poslije ove akcije imao se osjecaj da se ipak prilièno stalo u realizaciji onoga sto je na Predsjednistvu zakljuceno. A rijec je o nizu odluka koje su, prije svega, trebale da obezbijede sigurnost gradjana, pojacaju rad svih sluzbi, narocito javne sigurnosti i da u tom smislu treba provesti akciju u cijeloj BiH. Ja imam utisak da poslije te nesretne akcije koja je bila u Sarajevu i sporadicnih djelovanja na podrucju centralne Bosne i Hercegovine, mislim jos i oko Konjica, kompletna akcija nije urodila onim ocekivanim rezultatima.
Recimo, u Zavidovicima je ubijen novinar lokalne radiostanice, Srbin koji je citav rat proveo tamo, SDP-ovac. Samo dan ranije, ja sam mu dao intervju. Bio sam strasno revoltiran i redovno sam se interesirao za taj sluèaj. Kad sam direktno postavio pitanje nadleznim institucijama, odgovor je bio: istraga je u toku. Mirko Pejanovic je takodjer trazio konkretne izvjestaje o pojedinim slucajevima, ali je uvijek dobijao odgovor: istraga je u toku, vidjet ce se, poduzimaju se akcije. Mislim da je karakteristika kao i danas bila jedna apsolutna neazurnost u tom pogledu ili nehtijenje ili necinjenje. Mozda sve zajedno.

Objavljeno u broju 63 DANA, 24. NOVEMBAR / STUDENI 1997.


KO JE UBIO CACU?
_____________________________________________
Priredili: Senad PECANIN i Vildana SELIMBEGOVIC


SEFER HALILOVIC: Moram da priznam da sam bio sokiran dossieom. Deseta brdska je, to se mora reci, bila brigada sa vrlo teskom linijom odbrane i ujedno brigada za koju sam znao da je cine
mahom dobrovoljci. Pretpostavljena komanda bio joj je Prvi korpus, odnosno Talijan koji je Cacu i predlozio za komandanta brigade. Nikada se nije pozalio na njega. Caco je i u Glavnom stabu slovio kao hrabar borac i komandant kojeg su borci 10. bbr. izuzetno postovali i voljeli. Za sve vrijeme mog komandovanja imao sam tek nekoliko kratkih susreta s Cacom. Zapravo, i za mene je Caco postao slucaj tek kad se pocelo pricati o odvodjenju na kopanje. Zajedno s Talijanom otisao sam tada u Komandu 10. bbr. i rekao Caci da on nema pravo da tako nesto radi. Caco je odgovorio: "Borci su gladni, nemamo dovoljno municije, nemamo uniformi i svi su preoptereceni. Za to vrijeme, sminkeri hodaju gradom, sjede u kafani i po radnim obavezama. Nek' i oni nesto rade za odbranu grada. Ja necu da borci nakon linije kopaju dok oni setaju."

Tada smo se dogovorili da se ovaj problem pokusa rijesiti preko Ministarstva odbrane i Sekretarijata odbrane po opcinama i to formiranjem radnih vodova. Takav zahtjev smo ispred Glavnog staba vec bili dostavili, no nikakve realizacije nije bilo. Caco je rekao: "Uredu". Nakon toga, otisao sam Izetbegovicu i zatrazio da se pozove ministar odbrane i da se osiguraju radni vodovi. Bisic se obavezao da ce to i uciniti, a Predsjednik mu je tada rekao: "Molim te, uradi to." Nakon nekoliko dana Caco je zatrazio preko Komande korpusa radni vod od 50 ljudi. Dosla su trojica. Drugi put trazio je 30 - nije dosao niko. Naravno, ja sam svaki put izvjestavao i Predsjednika i Bisica, trazeci radne vodove, a Caco je opet poceo da kupi narod s ulice. Ministarstvu odbrane je trebalo godinu dana da oformi radne vodove, a sto se mene licno tice - samo jednom sam bio u situaciji da od Senada Hasica zatrazim da nekog pusti od privedenih. Povod je bio Vedran Smajlovic, njegova zena je dosla u kabinet i zamolila me da zovem Cacu da pusti Vedrana zbog koncerta. Nazvao sam, javio se Hasic i rekao: "Nema problema, kad god Izetbegovic nazove - mi pustimo." No, poslije nekoliko dana zena je dosla ponovo i rekla da nije pusten. Ja sam ponovo nazvao, a Hasic mi je rekao da Smajlovic nece, jer hoce da iskopa svoj dio. Nijednog trenutka nisam raspolagao informacijama, cak ni naznakom da ljudi nestaju, odnosno da ih neko ubija. Iskreno govoreci, na takvo sto nisam mogao ni pomisliti. Da sam znao, reagovao bih. Uostalom, reagovao sam i u slucaju "Ristovic", i kod Jukinih jedinica, Biroa za istrazivanje ratnih zlocina na cijem je celu bio Mahir Zisko, u slucaju "Gogala"...

Mozda to treba i ovako postaviti: dok je Kerim Lucarevic bio nacelnik Uprave vojne bezbjednosti, suvereno je vladao situacijom u gradu. U tom periodu nije bilo problema sa ovakvim jedinicama, odnosno, ako ih je i bilo, efikasno su rjesavani, bez ispaljenog metka. No, kad je Predsjednik postavio Muslimovica na ovu duznost, Kerim je tada grubo sklonjen, problemi su se poceli gomilati, ali ih u izvjestajima nije bilo. No, sa dolaskom Muslimovica doslo je do poremecaja u odnosima izmedju Cace i komande Prvog korpusa, a kad je dosao Delic, taj je problem kulminirao. Poznata je cinjenica da su pripadnici 10. bbr. priveli Delica, nakon sto je casno i posteno razduzio pistolj, i od tada ga smatrali svojim ratnim plijenom. Kad je o rukovodjenju i komandovanju rijec, dolaskom Delica moje ingerencije su svedene na Operativni centar i Upravu rodova, te nekoliko tipkacica i cistacica. U tom periodu jos manje sam znao o zbivanjima na prostoru odbrane 10. bbr. No, pouzdano znam da je prvi incident izbio nakon navodnog hapsenja Senada Pecara. Da li su Muslimovic i Delic u medjuvremenu saznali sve detalje o zlocinima, ja ne znam. Tek, i iz ovog se dossiera vidi da su ubistva uglavnom pocinjena nakon osmog juna. Sta se kasnije desavalo, manje-vise se zna. No, cinjenica je da je kompletna akcija izvedena 26. oktobra bila demonstracija deklarativnog karaktera. Zao mi je mladica koji su izginuli, no njihova je smrt razlog vise da se javno postavi pitanje: ko je bas njih poslao da hapse Cacu? U to vrijeme, Sarajevo je imalo specijalce, imalo je jake interventne vojne jedinice - a na komandanta koji je slovio kao strah i trepet za cetnike poslano je nekoliko mladih, neiskusnih mladica!? Dalje, po onom sto sam i ja puno kasnije saznao, jer tog datuma sam i sam bio uhapsen, broj zrtava 26. oktobra je daleko veci. Carsija prica, od 17 pa navise, a koliko ja znam - Caci je tada Predsjednik osobno garantirao zivot. Takodjer znam da je Caco i u periodu juli-oktobar redovno komunicirao sa Delicem i Izetbegovicem. Zasto tada nije uhapsen? Uostalom, ko je ubio Cacu? Armija BiH nije bila armija zlikovaca, vec Armija dobrovoljaca koji su casno i posteno branili ovaj narod od agresora. Oni koji su pritom zgrijesili imali su obavezu da pred sudom i narodom odgovaraju za svoja djela. To vazi za sve. Najveci samar Armiji BiH jeste upravo citava fama oko Cace. Nije nebitan podatak:

Cacini najblizi saradnici danas su Izetbegovicevi - Timur Numic je direktor Centrale SDA, a bio je personalac u 10. bbr, uhapseni Pecar je bio nacelnik Staba, danas je visoki duznosnik u komandi Korpusa. Caco je ostao medju narodom i borcima sinonim hrabrog i pravednog branitelja koji je iznad svega stitio sirotinju. Zasto su se od naroda krili Kazani? Moram takodjer priznati da sam od samog starta znao za kontakte koje je dio komandanata ostvarivao sa Izetbegovicem, sto direktno, sto preko Bakira, (Izetbegovicevog sina, op.prir.), sto preko Harisa Lukovca. No, oni su se odvijali mimo redovnog sistema i uistinu im nisam pridavao neki poseban znacaj. Kasnije se ispostavilo da je to bila moja velika greska, jer je, zapravo, od takvih komandanata nastao paralelni sistem komandovanja. Dakle, dio starjesina nekoliko manjih jedinica svoje je izvjestaje uglavnom slao samo Predsjedniku i tvrdili su da iz Kabineta dobijaju zadatke. Upravo te jedinice danas se pominju kao pocinioci djela kojih se cijela Armija stidi.

Objavljeno u broju 63 DANA, 24. NOVEMBAR / STUDENI 1997.