Image and video hosting by TinyPic

Autor Tema: Биолошки опстанак Белог Србског народа-ПО СВАКУ ЦЕНУ!  (Pročitano 5458 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Citat
vec treci put mi stavljas istu sliku, pokazujes da nemas sta drugo da kazes da bi odbranio svoje stavove, sto znaci da nisu dovoljno cvrsti.


izvoli tebi ovo, jer ukoliko nemas nekih 700 godina nisi ni ti bio na kosovu za vreme boja
prema tome srecno ti bilo pri ostavljanju nasledja, mada srbiji i ne trebaju takvi kao ti

Хахахахах...


НAРКОМAНИЈА И ВРСТЕ ДРОГА
Текстови преузети са странице: Уједињени против дроге

3. ВРСТЕ ДРОГА
Амфетамини
Убрзавају физичке и душевне процесе и изазивају осећај узбуђења и вишка енергије. Као спољни знакови јављају се мршављење, ширење зеница, несаница, дрхтавица ... Последица дуготрајног конзумирања су параноја и насилништво.
Барбитурата
Изазивају јаку летаргију и поспаност. Спољни симптоми су нејасан и сметен говор, недостатак физичке координације и равнотеже. Дуготрајно конзумирање барбитурата има последицу поремећаја спавања тзв. "Двоструки вид".У комбинацији са алкохолом конзумирање може бити смртоносно.
МАРИХУАНА И ХАШИШ
Изазивају физичко и психичко опуштање али и промене расположења. Спољни знакови су црвенило очију, раширене зенице, некоординираност покрета, летаргију и повремене мучнине. Дуготрајно коришцење води ка физичким и психичким оштећењима.
КОКАИН
Стимулише нервни систем, појачава чула и понекад доводи до халуцинација. Спољни симптоми су раширене зенице, дрхтавица, халуцинације и несаница. Као последице дугог конзумирања јављају се оштећења слузокоже носа, свраба и појава отворених рана.
ОПИЈАТИ (опијум, морфијум, хероин, метадон и петидин)
Смањују физички и психички бол, изазивају привремену еуфорију. Спољни симптоми су мршављење, летаргија, промена расположења, знојење, нејасан говор, бол у очима и бледило. Јавља се губитак апетита, неухрањеност и осетљивост на инфекције. Превелика доза изазива смрт.
ПСИХОДЕЛИЧНЕ ДРОГЕ (ЛСД, мескалин)
Делују непредвидљиво. Изазивају халуцинације које могу бити пријатне али и застрашујуће. Видљиви знакови су раширене зенице, знојење, дрхтање, грозница, промене понашања. Узимање ЛСД-а и мескалина за последицу може имати неодговорно понашање. Иако спорије изазивају зависност једна доза може изазвати озбиљне психицке поремецаје.
ЛЕПКОВИ, средства за чишћење и средства са испарењима
Изазивају халуцинације, вртоглавицу, еуфорију, а понекада и несвестицу. Спољни симптоми су црвенило у лицу, ширење зеница. Конзумирање може бити изузетно штетно по мозак, јетру и бубреге а постоји опасност од гушења.

Добро је познато да је наркоманија прогресивно обољење које неизбежно доводи до смрти. Та несрећа долази скоро увек неприметно. Када човек први пут проба наркотик, он и не претпоставља какве ужасне последице га чекају. Најјачи осећаји које наркотик дарује мозгу доводе до неизбежног плаћања. Суштина зависности је веома једноставна.
Што је јачи наркотик (дрога), брже се у психи човека остварује потреба да живи само на максимуму позитивних осећаја. Могућност да се човек у било ком тренутку осећа фантастично, избегавање огорчености, разочарења, страхова, доводи до тога да човек почиње све чешће И чешће да прибегава дрогама. После неког времена постаје немогуће живети без њих.
Све постаје сиво при одсуству наркотика, неинтересантно, а понекад чак непријатељско. Све вас нервира, никада немате довољно новца, морате стално да лажете, прибегавате лукавству, али свести да сте постали зависни најчешће још дуго времена нема. Код неких се она јавља када одсуство наркотика доводи до телесних патњи (криза), неко мисли да је постао наркоман када од наркотика умиру његови другови с којима је почео да користи дрогу или када му најближи окрену ледја. Али чак И тада се људима чини да није тешко оставити дрогу, да је потребна само детоксикација ...
Долази до рецидива, тражења нових једноставних начина да се остави дрога, а стаж болести је до тог времена већ дуг, а последице по организам опасне по живот - нарушен је сан, зуби су се покварили, вена нема, јетра је оболела вирусом хепатитиса, за време депресије јављају се мисли о самоубиству. Лечење наркоманије - увек је питање живота И смрти.
Наркоманија је подмукло обољење при коме споља Изгледа као да за човека непосредне опасности нема, он хода, разговара и не разликује се много од здравих људи, ау ствари је све то варка. Свака употреба дрога прети неповратним последицама - смрћу од предозирања, инфицирањем неизлечиве болести, могућност повреда и несрећних случајева је такодје висока у стању наркотичке опијености. На социјалном плану човек такодје страда. Чини прекршаје, другови га одбацују, нема посла, једина мотивација је потрага за наркотиком. Наркоманија доводи до неизбежних озбиљних обољења и смрти.



Очистимо улице од нарко-дилера
Лето,крај школске године.  По обичају,по школи се мотају разни људи,клинци,ми старији који се ту скупљамо и спрдамо се. А онда видим полицију, Долазе код нас,ја,по обичају,питам(пошто је наша школа била позната у граду као проблематична):"Шта се десило сад,нико се није потукао?" Полицајац ми одговора:"Није,није се нико потукао,десило се нешто страшније. Регистровали смо да у школи има ђака који користе дрогу."  "Какву дрогу?" "Дрогу мали,дрогу,марихуана,кокаин,ниси глуп био си по предавањима."

Наши градови више нису безбедни. Не,нажалост,некада су деца дувала балоне од сапунице,а сада дувају траву. Како се изборити с том пошасти?  Власт не одговара на позиве,апеле и молбе. Покрећу се предавања,али то су опет само прича. Ништа се конретно не ради!  По интернет форумима се воде дискусије о томе.

Ево шта ја предлажем. У полицији да се оформи специјално одељење за сузбијање наркоманије. Пропагандом,хапшењем дилера и наркомана да се на пракси покаже борба против ове лоше појаве. Они који желе да буду излечени нека се сами потруде,суровим и напорним радом,тренинзима. Едукацијом,музиком. Очистимо градове и нашу земљу од  тих напасти!  Зар није лепше да видите младе у парковима како играју фудбал,како се друже и воле,него да видите гомилу дегенерисане стоке како дувају траву?



Србија мора постати свесна да њена будућност зависи од младих. А са дрогираном и ретардираном омладином,Србија нема никакве могућности,никакву будућност! Реци НЕ  дрогама,живи живот пуним плућима!


« Poslednja izmena: Jun 09, 2013, 16:33:05 acadarwin »

КОМУНИЗАМ ЈЕ ЈЕВРЕЈСКА ТВОРЕВИНА!



Велика је заблуда да је комунизам "руски" - он је у потпуности јеврејски изум и дело. Отац комунизма, КАРЛ МАРКС, био је син јеврејског рабина, а право име му је МОЗЕС МОРДИЧИ ЛЕВИ. Иако су Јевреји највећи корисници капитализма, они су увидели да је питање њихових злочиначких циљева везано баш за успех комунизма. Комунизам се показао као моћно оруђе за цепање европских народа, рушење њихових националних држава, борбу против беле Европе, за остварење јеврејске политичке владавине у свету.
У рату Србије против Турске, Маркс је изјавио да његово срце није на страни оних који се боре за слободу, већ на страни Турске. Нас Словене је сматрао неспособним и да ћемо "увек бити ђубриво за ђубрење туђих њива". У бившем СССР-у, све Марксове анти-словенске мисли су "прочишћене" из његових књига!
Јеврејин Хенри Ватон, који је био међу раним јеврејским комунистичким вођама у Америци, у својој књизи "Програм за Јевреје" јасно признаје ко је и зашто измислио комунизам:
"Комунизам је судбина човечанства. Постоји само једно дело из социологије, а то је Марксов КАПИТАЛ. Само Јеврејин може да напише такво дело".
Слом царске Русије, т.ј. Октобарску револуцију 1917. године, су иницирали Јевреји. Амерички Јевреји су употребили 20 милиона (садашња вредност од најмање 5 милијарди) долара од новца америчког народа да спроведу бољшевичку револуцију. Имена која су се у тој јеврејској револуцији највише истицала су: Троцки (право презиме Бронштајн), Стеклов (Нахамкес), Мартов (Зедербаум), Зиновјев (Апфелбаум), Рамењев (Розенфелд), Суханов (Гимел), итд. Сви они су били Јевреји! Веровало се да је једини Рус био Владимир Илич Лењин, али је касније утврђено да и он био Јеврејин по мајци.
После револуције и доласка комуниста на власт, почела је крвава бољшевичка диктатура у којој је убијено 60 милиона руских националиста. Ко год је увиђао зло комунизма, био је убијен. Тако је Русија од највеће европске силе постала јеврејско-бољшевичка тамница за братски руски народ.
Колико је руски народ био запостављен у бољшевичком СССР-у, т.ј. колика је јеврејска моћ, показују следећи подаци:
- од 556 главних функционера у првој Совјетској комунистичкој влади, преко њих 400 су били Јевреји ("Liberty Bell", Vol.8, No.1, 1. септембар 1980.)
- од првих 119 чланова комунистичког Руског савета који влада Русијом, 81 је био Јеврејин ("Rulers of Russia'', Д. Факси, 1938. година)
- 1936. године за време владавине Стаљина, на 98% водећих позиција у Русији налазили су се Јевреји ("Јеврејски рат за опстанак", 1945.)

- МИРОСЛАВ СПАЛАЈКОВИЋ О БОЉШЕВИЗМУ И БОЉШЕВИЦИМА

Избор је твој?

« Poslednja izmena: Jun 12, 2013, 19:04:22 acadarwin »

НИ КАПИТАЛИЗАМ НИ КОМУНИЗАМ!

Националистичко-социјалистичка синтеза као једини
идеолошки облик који одговара интересима заједнице
Човеку као бићу заједнице (по аристотеловској формулацији), сходно таквом чиниоцу природе његове личности, неопходно је да препозна облик друштвене организације који одговара његовом интересу, то јест интересу заједнице личности.
Насупрот интересу заједнице, стоји индивидуалистички принцип капитализма, заснованог на егоизму, материјализму и хедонизму индивидуе. Уколико одређена заједница настоји да напредује, мора сузбити овакав егоистички принцип у својој средини и унутрашње односе уредити по органском начелу, где се индивидуални интереси не гуше, али се потчињавају општим интересима заједнице.
Левичарске доктрине, попут комунизма или анархизма, које настају као реакција на капитализам, имају у виду рушење либералног капитализма, али по цену гушења вере, националне традиције и права на приватну својину. Отуда ни ове доктрине нису у интересу заједнице, јер гуше националну државу као средство којим се конкретан народ самоуређује и штити, и обрачунавају се са вером и осталим „назадним“ народним традицијама, које су извор моралног надахнућа из којег је народ увек црпео снагу за сваки препород и у коме је налазио смисао постојања.
Гушењем права на приватну својину, комунизам и сродне идеологије претварају државни апарат у највећег и јединог капиталисту који пљачка народ и ствара класу црвених буржуја који се „служе“ „друштвеним“ добром.
За разлику од антинационалног социјализма, националистички усмерени социјализам не укида приватну својину али спречава њену злоупотребу против интереса заједнице, забрањујући необуздану игру индивидуалних интереса у економији.

ТРУЛЕЖ АНТИНАЦИОНАЛНОГ
СОЦИЈАЛИЗМА

Класични антинационални социјализам (који је у темељу комунизма и сродних идеологија), игнорише и породицу као основну ћелију заједнице, чији основ материјалне сигурности мора бити приватна својина. Он посматра заједницу као рој пчела, у коме нема емоција, љубави, породице и традиције. Ту лежи и битан узрок левичарског прогона вере, која је основ традиционалне етике, која је
пак потпора браку који ствара потребу за приватном својином породице.
А како нација представља једну проширену породицу, не чуди што интернационални социјалисти игноришу чињеницу да су национална свест и национална припадност део човекове личности и својеврсно духовно огњиште које је састојак душе сваког нормалног човека способног за осећај споне са ближњима.
Стога, интернационалистички настројени социјалиста и не мари за спољашњу слободу отаџбине. За њега је свеједно да ли је народ експлоатисан од стране домаћих или страних капиталиста. За разлику од њега, националистички усмерени социјалиста зна да је шовинистички инострани непријатељ, који жели да прошири животни простор свог народа, веће зло од унутрашњег капиталистичког експлоататора. Јер, инострани шовинистички непријатељ увек жели да протера, прореди или истреби матични народ на освојеној територији, док „домаћи“ капиталиста жели да га експлоатише а не да га истреби или протера. Стога, са становишта националистички усмерене социјалне идеје, борба за спољашњу слободу од окупатора не може се негирати нити ставити испод борбе за унутрашњу слободу од антинародног режима.
Национално-социјални политички војник посвећен је борби на оба фронта, нарочито данас у ери глобализације у којој су унутрашњи и спољашњи непријатељи народа тесно повезани концима Система, као механизма који који прожима готово све савремене институције и који се налази у основи данашњег поретка. Отуда је националистички усмерени социјализам једини противотров систематском расулу, и једина идеолошка форма која је у хармонији са природом људске заједнице.
Сходно томе, сваки народ када се налази у здравом духовном стању, природно изнедри
национално-социјални друштвени облик, у којем тежи хармонији унутрашњих односа. У складу са наведеним, и у сопственој националној традицији ми препознајемо његове контуре.

СОЦИЈАЛНА ИДЕЈА СВЕТОГ САВЕ

Дух народног социјализма, србској држави је још у тринаестом веку удахнуо најславнији из нашег рода – Свети Сава, поставши родоначелником хришћанске националистичко-социјалне идеје у светским размерама.
Наиме, његово Законоправило, као својеврстан Устав немањићке Србије, по казивању професора и академика Миодрага М. Петровића, преводиоца ове најдрагоценије
србске правничке књиге, представља прилагођавање старијих византијских номоканона србском идентитету и начелима социјалне правде.
По казивању професора Петровића, Савино Законоправило предвиђа: заштиту особа са телесним манама, бригу о сиромашнима и болеснима (подизање домова за ове социјалне категорије), утврђивање узајамних обавеза родитеља и деце, помагање удовицама и сиротим девојкама, заштиту робова од самовоље господара и најамника од израбљивања, откупљивање затвореника и заштиту дужника од зеленашења.
Узрок оваквим револуционарним идејама и прописима јесте Савино буквално схватање јеванђелске науке, и његово настојање да за разлику од византијског законодавства, које обилује и нормама робовласничког система, састави зборник који ће бити потпуно усклађен са хришћанским учењем о социјалној правди, због чега се Немањин син може сматрати родоначелником идеје о социјалној држави.

СРЕДЊИ СИСТЕМ КАО ЗАЛОГА
НАРОДНОГ СОЦИЈАЛИЗМА

И после слома србске средњевековне државе, србски народни социјализам наставио је да живи кроз народну установу уређења својинских односа, коју Свети владика Николај назива Средњим системом. Ослањајући се на најдубље силе традиције, владика је сматрао да се при решавању проблема социјалне правде у новом добу, православни Срби морају угледати на своје претке, који су у тзв. Средњем систему, где осим личне приватне својине постоји и колективна, успешно решили социјално питање, ослањајући се на породичне задруге, еснафска удружења и хришћански морал. У таквом систему, на пример, еснафска имовина (у савременим условима место еснафа заузеле би струковне коморе) која опстаје и увећава се путем специјалних пореза и легата, служила би за збрињавање породице и образовање деце умрлог члана еснафа, или пак за потребе самог члана еснафа који би „пао на ниске гране“. Слична организација постојала би и на селу, са такозваним сеоским кошевима, као колективно својинским добрима. Владикина тежња за обновом Средњег система код Срба полази од чињенице да оба економска екстрема – робовање човека држави (комунизам) и човека човеку (капитализам) – не могу остварити социјалну правду. Ипак, како владика Николај запажа, овакав систем, који је разрушен појавом духа непоштења и неповерења, није могуће обновити без претходног васпостављања хришћанског система вредности као гаранта националне солидарности. Уосталом, сама начела хришћанске аскезе и самосавлађивања подстицајно би деловала на рационално трошење оскудних економских ресурса и самим тим смањења социјалних тензија.
Или како би владика рекао: „Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А са нама који не постимо, бива оно што је речено Јеврејима: Јешћете али се нећете наситити.“

МОБА, ЗАДРУГА И ЗАДУЖБИНА

Уз начело Средњег система, србски народни социјализам живео је и кроз древне народне установе као што су: моба, задруга и задужбина, које, како запажа србски националистички идеолог Владимир Вујић, представљају истинске стубове патријархалног, домаћинског поретка националне слободе и социјалне правде у Срба. То су три основна србска народна облика културе домаћинства, који обухватају наш србски поглед на свет, на човека и живот.
Задруга, као живот за друга, јесте заједница која одгаја начело одговорности и удруженог рада, уз подређивање чисто личног интереса интересима заједнице, било породичне било радне. Она је израз вере у Бога и народну заједницу, израз љубави према тлу и родној груди.
Док задруга везује домаћинске кругове у чврсте моралне заједнице, моба чини основу племените социјалне помоћи. Моба као право хришћанско начело делатне љубави према ближњима, облик је дубоког осећања заједничке одговорности за све оне којима је помоћ нужна.
Трећи чинилац србског народног социјализма јесте установа задужбине, која представља израз вере у вечни живот и бригу за вечно духовно постојање. Она је израз вечне србске везе са небеским, и као таква представља вертикалу која спаја са Небом и држи људске заједнице, овде на земљи, и њихове односе – задругу и мобу, у вези са Врховним Домаћином света, Богом.
Рушењем Средњег система и гушењем ових чинилаца србског народног социјализма, србски народ је као и данас, западао у кризе и сломове, претварајући се у безобличну масу подобну за сваку експлоатацију.
Стога, крајње је време да почнемо да обнављамо ове облике србске домаћинске културе, јер се будућа слободна и снажна Србија може створити и одржати само на њиховим темељима. Они су уткани у народни закон живота и актуелни су независно од техничко-цивилизацијских околности у којима се човечанство налази, и наш србски народ у њему. ●

Сајт Србске акције!

http://www.srb-akcija.org/


И њихов веома добар и препоручљив часопис "Војска смене":http://issuu.com/srbska.akcija/docs/vojska-smene-2?e=6107907/2607222

Срби – народ који нестаје (Цео филм)



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=lO9UyfUL6Wg" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=lO9UyfUL6Wg</a>

КОМУНИЗАМ - Милосав Васиљевић


Темељ комунистичког политичког учења сачињава економско-социолошка доктрина Карла Маркса (1818-1883) и Фридриха Енгелса (1820–1895) која је заснована на претпоставци да је подела рада у друштву некорисна и штетна. Полазећи од претпоставке да је подела рада главни узрок невоља у људском друштву, Карл Маркс је из овога извео закључак о подели људи на класе, пролетаријат и буржоазију, затим о вишку вредности, о класној борби, о потреби уништења буржоазије и завођењу бескласног друштва.

Логичка веза, према излагањима Маркса и Енгелса, између ових елемената је пак ова:

Две су велике штете, које човечанство трпи од поделе рада у друштву.

Прва велика штета састоји се у томе, што у друштву, где сваки појединац не производи све што му је за живот потребно, већ израђује само једну врсту производа, он мора до осталих производа, који су му потребни за живот, да долази путем размене. Ова потреба за разменом производа, која је само последица поделе рада, повлачи за собом као последицу, стварање читавог низа по Марксовом учењу некорисних занимања, од којих су трговина и управа радом најкарактеристичније. Скуп људи који се овим, по Марксовом тврђењу друштвено некорисним занимањима баве, комунисти називају буржоазијом, за разлику од касе најамних радника које називају пролетаријатом. Због тога, што је подела људи на класе, пролетаријат и буржоазију, последица поделе рада, Енгелс и каже: „Закон поделе рада чини темељ поделе на класе.“ (Анти-Диринг, 3. 2)

Друга велика штета, коју човечанство такође трпи од поделе рада састоји се у неопходности да радник, један део производа свога рада уступа буржоазији ради њеног издржавања. Пошто буржуј у своме позиву не производи, тј не ствара производе за свој живот, то је он принуђен да један део производа својих радника одузима од њих и задржава за себе ради свога издржавања. Овај део производа, који буржоазија закида од радника и узима за себе, Маркс је назввао вишак вредности, а нагомилавањем ових вишкова вредности ствара се капитал. Радник је на овај начин опљачкан и има сав интерес да се бори за уништења буржоазије. За Маркса и његове присталице, ова борба је оправдана, јер је, после оваквог Марксовог објашњења, то борба радника за цели плод свога рада а против поделе са људима, који у производњи не учествују. Ову борбу пролетаријата за уништење буржоазије Маркс је назвао класном борбом.

Пошто је класна борба последица поделе људи на класе, а она је опет последица поделе рада у друштву, то је укидање поделе рада и услов за нестанак експлоатације пролетаријата од стране буржоазије. Кад сваки човек буде све производе за своје потребе сам израђивао, онда неће више постојати потреба за разменом, па ни за постојањем позива у друштву као што су трговина, управа радом и томе слично. Отуда је за Маркса „питање живота или смрти да се делимична индивидуа, пуки носилац једне детаљне друштвене функције замени тотално развијеном индивидуом, за коју разне друштвене функције значе исто толико наизменичних начина делатности.“ (Карл Маркс: Капитал, 1. 13)

Дакле, члан комунистичког друштвеног поретка, коме ће, на пример, затребати хартија, неће моћи да нађе ову робу у суседној продавници као данас, већ ће морати сам себи хартију да изради. Да би то могао да учини, машине за израду хартије морају бити друштвена својина. Јер иначе би се власник ових машина противио да сваки дође и на њима ради, а онима, којима би рад допустио, узео би један вишак вредности за себе. Како су ова средства за производњу свакоме потребна, а у средства за производњу спада и земља, то је укидање приватне својине у друштву услов увођења комунистичког поретка.

У данашњем друштвеном поретку, који Маркс назива капиталистичким, пошто сваки производи за другога, то се дешава да се извесни производи израде у већој количини него што је то друштву потребно, услед чега настаје смањење рада у дотичној грани производње што опет изазива отпуштање радника и појаву економске кризе у друштву. У комунистичком друштву ће сваки да производи за себе па ће и производња ићи према потребама, што ће као последицу морати да има нестанак економских криза у друштву.

Исто тако, пошто размене неће бити између људи као данас, смањиће се потреба за великим саобраћајем. Тоталном производњом на свакоме месту комунистичко друштво ће себи да уштеди и трошкове транспорта и потребу за великим градовима, који су као тржишта последица размене, а то значи поделе рада.

„Укидање растављања града од села, није дакле утопија чак ни са гледишта могућности да се оствари што равномернија расподела крупне индустрије по целој земљи“ пише Енгелс у трећем делу свога Анти-Диринга. „Цивилизација нам је, додуше, у великим градовима оставила такво наслеђе, да ће нас стати много времена и муке док га се не отресемо. Али их се ипак морамо отрести, и отрешћемо их се, па макар то био и дуготрајан процес. Ма каква судбина била, која је намењена немачком царству пруске народности, Бизмарк може да легне у гроб са гордим уверењем да ће се сигурно испунити његова најмилија жеља: пропаст великих градова.“

Људи су данас неједнаки не зато што су неједнаки на свет дошли, само зато што их је подела рада неједнаким учинила. Укидањем поделе рада и давањем свакоме члану свестране, а то значи у главном исте фукције, нестаће и данашња неједнакост у способностима појединаца, па ће уметност и наука, поред физичког рада постати право сваког члана друштва, чиме ће и рад услед своје разноврсности постати задовољство.

Пошто је, према учењу комуниста, класна супротност између буржоазије и пролетаријата непомирљива, све што приближује и спаја људе разних класа као: вера, национална солидарност и традиција, крвно сродство и морал, смртни су непријатељи комунизма. Најамни радник српске народности, према учењу комуниста, ближи је по својим интересима најамном раднику у Јапану или Бразилији, него своме рођеном брату ако овај припада буржоазији. Ова солидарност пролетера целог света против буржоазије свих земаља изражена је у крилатици „Пролетери свих земаља, уједините се“, која која је крилатица према чл. 143 Сојетског устава, заједно са укрштеним српом и чекићем на црвеном пољу, саставни део грба СССР.

Из предњег јасно излази следеће:

И у комунистичкој доктрини Карла Маркса и његових следбеника, као што је био случај и код демократије, једна крупна заблуда узидана је у темељ учења, а то је да је наше данашње друштво скуп појединаца одакле и претпоставка о некорисности и штетности поделе рада у људском друштву. Цела тежња Маркса и Енгелса да униште поделу рада и да производњу добара пренесу на „тоталне произвођаче“, који ће сваки себи производити све, па неће имати потребе за разменом нити управом, јесте потпуно разорење организоване заједнице и враћање данашњег друштва на ступањ скупа појединаца, а не на организовану заједницу.

Маркс и његови следбеници сматрају да је природно и идеално људско друштво скуп „тотално развијених индивидуа“ којима више никаква власт неће бити потребна, па ни државна. О нестанку државе у будућем комунистичком друштву, вели Енгелс:

„Кад не буде ни једне друштвене класе коју треба држати у потчињености, кад скупа са класном владавином, са борбом за индивидуални опстанак, заснованом на досадашњој анархији производње, буду уклоњени сукоби и ексцеси који отуда проистичу, онда више нема ко да се тлачи, онда ишчезава потреба за државном влашћу која данас врши ту функцију. Држава не бива укинута, она изумире.“ (Анти Диринг, 3;2)

У власти старешина, Маркс и Енгелс дакле, не виде координатора у заједници, већ тлачитеља. Ово зато што и они у данашњем друштву виде само скуп појединаца а никако организовану заједницу.

Да Маркс у данашњем друштву види само скуп појединаца, коме се, по његовом мишљењу непотребно наметнуо један слој који друштвом управља, види се и из његове теорије о вишку вредности. Његова претпоставка о отимању једног вишка вредности од радника за рачун водећег друштвеног слоја могла би опстати само тако ако је производња радионице увек равна само збиру производњи појединачних произвођача, а то је случај код скупа појединаца. Ако сакупимо 10 Смитових произвођача чиода у једну радионицу али им не уведмо поделу рада већ их оставимо да и даље раде као скуп независних произвођача, укупна производња радионице биће равна збиру појединачних производњи свакога радника. Ако сад овој радионици наметнемо и једнога старешину, он се не може да издржава друкчије него сакидањем од производње сваког радника, што Маркс назива узимањем вишка вредности. Награда старешине у овом случају јесте закидање, јер, колико год старешина мало да узме, ипак се за толико смањује награда радника сопственога рада, па радник заиста не ужива у том случају цео плод свога рада. Али, све ово је тачно само дотле док радници раде као скуп појединаца где старешина уопште није неопходан. Чим радници пређу на рад у организованој заједници, производња заједнице се толико повећава да премаша знатно збир производње појединаца а из повећане производње и старешина може да извлачи своју награду и радник да добије више него што би добио као самостални произвођач. Укидање старешина у скупу појединаца не ремети производњу радника, али његово укидање у организованој заједници доводи до немогућности даљег рада у заједници. Опстанак старешина у заједници је услов повећане производње из чега излази и оправданост његове награде. Заблуда Маркса и његових присталица састоји се у томе што они у данашњим старешинама наше друштвене заједнице виде неке наметнуте људе у скупу појединаца. А то није случај, јер је наше данашње друштво заједица и горњи управни слој му је неопходан.

Насупрот сарадњи која је консктуктиван елемент заједнице, комунизам проповеда класну борбу потчињених против оних који управљају, а то све због тога, јер у нашем данашњем друштву види скуп којем управа није неопходна. А да у нашем друштву Маркс види само скуп а не заједницу, потврђује нам и његово гледиште о корисности радионице, где пише да се „корисност једне радионице састојала много мање у самој подели рада, него у околности да се радило у већој мери, да се вршила уштеда многих узалудних трошкова итд.“ (Беда философије, 2: параграф 2)

Рад у већој мери и уштеда узалудних трошкова јесу средства за повећање производње у скупу појединаца. Организована заједница повећава своју производњу тиме што ради на сасвим други начин и то баш примењујући поделу рада. То смо видели код Стахановизма.

И тако Маркс и његове присталице говоре много о потреби претварања данашњег друштва зависних људи у друштво независних и „тоталних произвођача“. Они ни једном речи не казују да треба очекивати и огромно смањење производње како неминовну последицу напуштања заједнице. Напротив, њихове присталице очекују, да ће после уништења буржоазије, пролетаријат још боље да живи јер ће пролетери између себе поделити и оно што сада буржоазија ужива. Отуда је комунизам не само доктрина која је заснована на заблуди што појаве данашње организоване друштвене заједнице посматра очима скупа појединаца, него што својим људима обећава и немогуће, а то је: слободу и независност човека у скупу појединаца уз високу производност организоване заједнице. А ми смо видели да је Бог тако свет створио да се и једно и друго не може да има у истоме друштву.

Комунистичко учење представља систем заблуда о данашњим друштвеним појавама и проповедање мера које на сигуран и брз начин доводе до распадања заједнице и преласка људског друштва у скуп појединаца са свим последицама ове промене.

Због тога је Збораш одлучан противник комунизма, сматрајући га опасно негативним чиниоцем у нашем данашњем друштву.

МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ
„Зборашки социолошки требник“, Београд 1940.


Шта ће нам борба?
Када бих могао једном речју да резимирам и опишем вишевековну историју нашег народа,та реч би била-БОРБА. Кроз многе векове,ниједан европски народ није више ратовао од Срба. Према "званичној'' историји,Србија је настала око 6 или 7 века наше ере,међутим,прави процват средњовековна Србија је доживела под Немањићима,чији су владари владали од 12 до средине 14.века,иако смо имали до Немањића више од 20 владара од којих је неколико њих било и цареви,Немањићи су остали у народном памћењу као највећи и најзаслужнији владари у нашој историји.

Када се говори о Србији,морају се споменути бурни ратови и сукоби. Од борбе Стефана Немање за превласт у Србији,преко Косовског боја,до Првог и Другог светског рата и на крају Отаџбински ратови '91-'99е године су уписале наш народ у историју. Додуше,због јудео-масонске пропаганде,Срби су 90их постали неотесани дивљаци који силују жене и кољу децу. Међутим,и поред свих тих ратова,Срби су остали онакви,какви су били кроз векове. Храбри и неустрашиви. У Србији су се последњих 20 година појавили такозвани пацифисти. Ти људи би да погазе читаву историју нашег народа која се,као што сам и објаснио,оснивала на рату и крви. Они одбацују Косовски бој,Церску битку,битку на Неретви где су Херцеговачки четници потукли комунисте,ослобођење Сребренице је за њих геноцид и тако даље.

Оваквим изродима поручујемо да су и њухови преци били борци,а да ће својим глупим "непротивљењу зла" бити уништени,не од природе или Бога,већ од народа свог.Србин никада није ћутао док су га газили,не прихватамо "мир",јер тај мир је световни,ми Срби имамо наш мир,мир Божији је и мир србски. Сваке "мировне акције" невладиних организација одбацујемо са гађењем! Не прихватамо оне који су нас убијалу у протеклим деценијама. Нема правде,нема мира. ЖИВЕЛА БОРБА,ЖИВЕЛА СМРТ!

Бољшевизам и синаноге

Јевреји не воле када људи причају о њима. Они желе да јавност мисли да су они невини следбеници религије. Они не желе да не-јевреји упознају праву истину. Стога су творци јеврејских новина и њихови поткупљени пријатељи не-јевреји, учинили све што су могли како би свет заборавио шта су Јевреји починили у Шпанији од 1936. до 1939. године. Како би одвратили позорност од крваве јеврејске кривице, јеврејски творци јавног мнења говорили су о шпанском „цивилном рату“. У ствари, оно што се догодило у Шпанији је индентично ономе што се догодило у Совјетском Савезу од 1917.: „ Рат који су водили Јевреји против не-јеврејских народа!“. Јевреји су хтели да постигну у Шпанији исто оно што су одавно постигли на истоку: „ Они су хтели да се дочепају власти над шпанском нацијом и да додају симбол своје победе црвену звезду, чекић и срп на шпанску заставу“. Чињеница да су Јевреји били у , могућности да осигурају помоћ у Шпанији од збуњених не-јевреја, не сме да нас доведе у заблуду да случај гледамо једноставно као шпански цивилни рат. Ако догађаји из нашег времена треба да буду корисно упозорење долазећим генерацијама, историчари морају јасно да ово прикажу: Рат у Шпанији је био чин завере јеврејског света, да би поробили шпански народ. Овај јеврејски рат југо-западне Европе како су планирали, проширио би се из јеврејски контролисане Шпаније у Француску и онда даље у остатак Европе. Они су очекивали да ће Стаљинова војска, која је чекала спремна на истоку, завршити посао јеврејске доминације у Европи. Чињеница да је бољшевички рат у Шпанији био јеврејски рат, очигледна је у неким уподљивим догађајима: Хришћанске цркве су запаљене, свештеници су побијени, а кости светих монахиња су извађење из гробница и дате на исмејавање под-људима. Синагоге су сачуване од уништења и ниједан рабин није изгубио живот у бољшевичком масовном покољу. Оно што се догодило у Шпанији се и данас дешава у земљи Совјета, у земљи некада званој Русија. Стаљинова наредба да се све попали како не би пало у руке Немцима, такође се односи на све осим на синагоге. Такође су на почетку бољшевичке револуције, хришћанске цркве уништене или су претворене у биоскопе или у магацине а хришћански свештеници су зверски побијени. Синагоге, који су назване „лоповским јазбинама“ у Новом Завету, сачуване су и рабини су могли наставити молити се са молитвеницима мржње и проклињати Хришћанство у име свога Бога Јахве (Јехове). Зар ово није чист доказ да је бољшевички рат за безбожништво усмерен само против не-јевреја? Зар ово није чврст доказ да је оно што се преставља свету као бољшевизам, није ништа друго осим изравно јеврејско дело!? Никада раније свет није видео тако јасну реализацију Талмудског закона:

„Сваки Јеврејин има дужност да запали и уништи хришћанске цркве. Свеци морају бити извређани а свештеници побијени.“  - Шулхан-арух, Јоре бе`ах, страна 146, 14. Абода зарах и Хилшотх.

Крај борбе против бољшевичке армије на истоку је Немачка победа и према томе победа не-јеврејског људског рода, против најопаснијег инструмента јеврејских разарача света. Узрок светске несреће ипак ће бити заувек елиминисан само када јеврејство буде у потпуности уништено.

Јулијус Штрајхер

„Бољшевизам и синагоге“, Der Stürmer (Јуришник), број 36/ 1941.

Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси!


Све већи прозападњачки утицај на србску омладину већ узима свој данак. Жидову одговара затупела и обманута србска омладина, на којој Србија остаје, како би лакше овладао Србијом и Европом. Он је прешао више од 80% свог пута ка уништењу беле расе, тако да му сада скоро ништа не представља проблем да настави свој поход ка потпуном уништењу белог човечанства!
Туђе нам је постало својито, а својито туђе. Лако нас је завадити па нама владати. Жидов то зна, и користи сваку прилику да Србство сабије у мишију рупу, уз помоћ медија и својих плаћеника из "невладиних" (антисрбских) организација. Тако да се данас србској омладини сервира америчка инстант будућност, која, уствари, и није будућност, већ пропаст. Бити прозападњачки дегенерик сада је популарно, а знамен окупатора сјакти на гардеробама сваког другог становника Србије. То је доказ да смо покорени, окупирани, поробљени. То је знак да више немамо своју слободу, и своје ЈА!
Та трагедија најбоље се осликава на још младим људима, незрелим и лако поводљивим. Свако друго или треће србско дете носи на гардероби бар један од симбола САД или Британије, а највећа је иронија ако је то дете рођено 1999. године! Мајка му је молила Бога да бомба не падне на породилиште тада, а оно сада велича крвнике! Постали смо нација тупаџија, глупака, неписмењака и безразложних силеџија. Ништа нам више није свето. Оно што је некада било нормално, сада је лудост и за подсмех, а оно што је било срамота и грех, данас се у небеса диже. Па се после питамо зашто пропадамо... Тако ће нам и бити докле год се будемо Западу окретали и своје заборављали, и потискивали на силу. Постали смо робови Новог Светског Поретка и јудеофилних медија у којима се велича оно што је Србину страно и сотонско.
Само оштрим реакцијама на јеврејско-проамерички утицај на србску омладину можемо спасити иоле што се спасти може како би овој земљи коначно боље било и понос јој се вратио! За слободну, србску и аријевску Србију!

Зашто многе младе у Србији привлачи Антифа покрет?

Многи млади у Србији су по природи и генетици бунтовни и тешко их је извести на прави пут управо због полувековне антисрбске владавине комунистичког терора, којег је заменила демократија, али ништа у друштву није променила. Чак је и погоршала ситуацију.
Ти млади људи често су зависни од опојних средстава и алкохола, а многе младе Србкиње одају се курварлуку и блуду. Све то ционистички медији преносе као вид њиховог "бунта против Система" и поносито истичу паролу "Систем нас руши све!". Да ли је безакоње слобода?
Увидевши да су богоотпали и да су нацију, и веру предедова издали, ти млади људи се окрећу тзв. антифашизму, анархији, и неокомунизму, којима је циљ уништење србског народа. Никада нећете чути од неке "модерне младе девојке" (у жаргону: фуфице) да верује у Бога и да воли своју Отаџбину. Такви људи знају да су на лошем путу, и утеху траже у дрогама, блуду, и неморалу, јер антифашизам и анархизам им то дозвољава као "вид слободе". Антисрбство им је оправдање за своје нечасне поступке, криминал и уништавање, пре свега самих себе, а затим и околине. Мада постоје и загрижени имбецили који иду толико далеко да отворено стају на страну наших непријатеља, истичући јудеофилство, титоизам, и усташтво као нешто нормално, а србски национализам сматрају за "зло против којег се треба жестоко борити, јер нас кочи ка слободи и европским вредностима". То је право лице антифашизма! Антисрбство, аутошовинизам, разврат, и разне друге гадости красе неупућену, заведену и унесрећену омладину Србије. Ми, србски национални револуционари свим силама се морамо трудити да изведемо нашу србску омладину на прави пут. То је наша света дужност и обавеза према Отаџбини, као и служење војног рока и одалазак у рат.
Свим силама против Антифа гамади! Смрт комуни!